Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-X deo 1957.
#157) Svi na izgled izdvojeni životi heroja učestvuju samim svojim odvijanjem u obrazovanju Mesije kao svoje sopstvene sudbine (u romanu stoga Emanuelo direktno okončava sve te opstanke prema koncepciji svoje sopstvene prirode kao prirode mita - sudbine).
#158) Time se naravno ne gubi iz vida da je svaki od tih posebnih mitova samo stepen razvoja mita o Prometeju, odnosno jedan nivo konflikta one sadržine koja je u tom mitu propisana: konflikta prometejskog i sudbinskog principa.
#159) U nastavku stava 157: Isus je zato čist parazitski organizam. To je veoma važno za ocrtavanje njegovog porekla iz suštine mitova i opstanka heroja tih mitova. (David označava daleko Isusovo poreklo: njegovu potencijalnu prasliku, onu prasemenu epopeju iz koje će iznići prava diktatura sudbine u Isusu.
Što se diče Jude on je propisan u svom mitu kao posredstvo vaskrsenja, i njegov je opstanak kao izdajice bitan za formiranje Isusa. Adam je čisto gradivo od koga se obrazuje vlast sudbine i simvolizira čovečanstvo: mit o odnosu Isusa i Adama poslužiće mi da ocrtam sliku porekla i delovanja savremenih političkih diktatura.)
#160) Svi su mitovi izabrani prema principu: mit je jedan nivo samorazvitka mita o Prometeju, i jedan vid konflikta prometejskog o fatalnom, koji je u njemu sadržan.
#161) Već sam rekao da se samorazvitak ima, u pogledu realnog dejstva, shvatiti samo kao ishod te borbe između fatalnog i prometejskog, čija je opšta ideja (ravnodušna prema ishodu) data u mitu o Prometeju.
#162) Shema izvođenja mitova iz prometejskog prema ishodu konflikta, koji je u ovom sadržan:
Mit o Prometeju = Opšta ideja konflikta.
Mit o Davidu = Prvi stepen pobede: samoobmana.
Mit o Judi = Drugi stepen pobede: prepravka.
Mit o Adamu = Treći stepen pobede: adaptacija.
Mit o Hristu = Četvrti stepen pobede: identifikacija.
#163) Neka razmišljanja u nastavku stava o Hristu kao rezultatu. Cilj koji nas je odabrao time što je ležao našem izboru, približava se sebi kao slobodi naše nužnosti; mi smo sredstva njegove nužnosti, ali je on zato u naknadu sredstvo naše slobode. To se mora naročito jasno videti u odnosima između Hrista i Davida, Jude i Adama.
Ono što dobijamo upravo je ono što dajemo: dobijamo po meri davanja, pri čemu dobijamo samo davanje: koliko ću asimilovati od cilja, zavisi od toga koliko je od mene asimilirao proces njegovog samoostvarenja. Adam je asimilirao cilj do najvećeg stepena, jer se sa njim identifikovao kao nova ličnost (Mesija) i na njega adaptirao kao stara (Adam).
Najmanje od cilja asimilirao je David, jer je njegova uloga u samoobrazovanju Hrista tek idejna (imaginativna) te stoga on jedva da i doživljava cilj. Nešto više od njega ima Juda koji je u njemu učestvovao izdajom: paradoksalno!
U pogledu prometejsko-fatalnog konflikta mita o Judi, znači pobedu na nivou izvesne abalijenacije i korekture: posredstvo te korekture je upravo Hristos, koga je Juda stvorio izdajom. Izvesna simetrija je i ovde zastupljena. (Umesto da se obesi usled griže savesti, Judu ubija Isus.)
#164) Moja akcija kojom se odstranjujem iz sebe, akcija je mog modeliranja u jednom idućem vremenu: moj čist oblik je futuristički. Ja sam tako model mojih akcija. (Psiha konfidenta je posledica čina konfidenterije, iako je taj čin na izvestan način mitski propisan u promenama mojih života.)
No ne treba pasti u neku voluntarističku zabludu: moje akcije nisu elementi samo mog modela, nego i cilja u kome saučestvujem naporedo: kao što David, Adam i Juda (pa i sam Isus uzet u jednom vidu kao samostalan opstanak) učestvuju u obrazovanju Mesije kao svoje sopstvene sudbine.
#165) Iz neba raste čekinjavo magleno bilje i vršcima se obara na pločnik: nežni se vrhovi kao jezici zarivaju u kamen. Kamen se onda nastavlja u naherenim likovima koji se neočekivanim napadom potpetice razbijaju, pa vraćaju iz svoje razbijenosti u odlomke kamena, koji je ostao nepomičan: lik se prikuplja i nastavlja u okomitom kamenju, koje se uz vrhove isto tako nežnog bilja penje u nebo. U ovom krugu sve stvari bivaju produžene i neprekidne.
Pa ipak ništa od neba u kamenu, niti šta od kamena u crvenom plamenu. Čime se onda stvarno nastavljaju ti predmeti koji ujedinjuju prirodu u sliku - gde je onaj tajni krvotok koji svojim deltama, prožima živošću krug, čija je priroda u nepovezanosti sa kojom mora da se opisuje?
Gde je zatim onaj tajni krvotok koji svojim deltama prožima moja neraspoloženja? Zar meni ipak ništa ne pomaže moja novost, izvesna ravnodušnost sa kojom odbijam da u prošlosti vidim moje razbacane i napuštene likove, kao idole u gradu bezbožnika?
Zar ja nisam danas spasenje za sebe?
U ovom se krugu sve nastavlja i sve produžuje i nigde nijedne šupljine, u koju bi se zavukao duh željan konačnosti i izmrcvaren beskonačnim varijacijama svoje prividne neprekidnosti.
#166) A sada je vreme da govorim o neuglednoj ličnosti Arkadija Stihijeviča Golubjeva, bivšeg pisara Gradskog suda u Beogradu, a današnjeg vlasnika staretinarnice na Cvetnom trgu 11. Ne bih o njemu govorio, da nisam nabasao na problem koga moram rešiti, pre nego što pređem na dalje razvijanje mita o Prometeju.
No comments:
Post a Comment