ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-XI deo 1957.
#167) O smrti kao nevinosti i o smrti kao odgovornosti. U biološkom smislu smrt je prestanak svih životnih (fizioloških) funkcija organizma: smrt je u prvom redu, ali najprimitivnijem redu, ukidanje tela kao manje-više šablonskog lika naših različitih egzistencija. Smrću prestajem samo na jedan od načina koji je nužan, da bi se moji opstanci slagali sa modelom mog biološkog trajanja. Smrću ne ostajem bez sebe, nego ono što ja egzistencijalno značim ostaje bez svog šablona.
Smrt je neka vrsta menjanja košuljice za moje opstanke, i ja ne verujem da smrću postižem ma šta definitivno: moju stalnost i konačnost na primer ili moje biće koje bi tu stalnost u sebi koncipiralo. Moj stav prema smrti je nepoverljiv: ja ne vidim šta bi se njome po mene moglo dobiti? (A. S. Golubjev nije tako mislio.)
#168) Po izvesnim autorima bi trebalo da se smrću uspostavlja naše bezuslovno biće, i da tek smrt kao prestanak pruža mogućnost da sa sobom započnemo kao sa konstantom.
Ono što prvo pada u oči kod te formule je njena potpuna neefikasnost: neefikasno je biće (sudbinsko, mitsko) ako je po mene ravnodušno.
Drugo: obrazac života koji bi hteo da smrt ima kao svoje rešenje, morao bi prethodno da odredi njenu nevinost.
#169) Smrt nije čisto nepostojanje, pa prema tome ni u kom pravcu ne može biti neutralna. „Umreti to je učiniti gest čije se posledice ne mogu predvideti (...)“ (A. France ). Onaj ko primi nevinost smrti, tome je zaista samoubistvo jedini problem filosofije.
#170) Smrt je tek jedna promena izgleda našeg učešća u svetu. Prekida jedan lik; ostavlja jedan model svoje nužnosti, da bi se bacila u drugi. Stvarna razlika između živosti života i živosti smrti je u tome što na poslednju nemamo nikakvog neposrednog uticaja: što prestajemo da lično učestvujemo u sopstvenom odvijanju.
Smrt je besumnje neprivlačna zbog svoje vraške samostalnosti, koja se ne može kontrolisati.
#171) Mi prestajemo tamo gde i naše posledice. Kako one nikada ne prestaju da se izazivaju i ono što izgube u nama nadoknađuju u drugima, sve što je bilo smrću prividno prekinuto još uvek nastavlja da ostvaruje svoje definitivno biće.
#172) Za pisca to znači da se smrću njegovih heroja nije oslobodio dužnosti da ih nastavlja, takoreći: ispunjava u onome što tek svojim nepostojanjem jesu.
#173) Arkadije Stihijevič je smerao da samoubistvom postigne nevinost. Pokazati kako je u tome malo uspeo: činjenica da Arkadija Stihijeviča nema, mora imati dalekosežne posledice po druge živote.
#174) Neke pribeleške o Davidovom mitu. Davidov otac = Jesej; bio je po zanimanju stočar; imađaše osam sinova od kojih David beše najmlađi. David je veoma lepo svirao na guslama, pa ga Saul, prvi izrailjski car, uze od njegovog oca Jeseja da mu pesmom razgoni zle duhove i nosi njegovo oružje. (Mit o Saulu i Samuilu.) Tada dođe do rata između Filistejaca i Izrailjaca i skupiže se obe vojske, a između njih bila je dolina.
„I izide iz okola Filistejskoga jedan zatočnik po imenu Golijat iz Gata, visok šest lakata i ped!“ On je izazivao ratnike Izrailjske na dvoboj: narod onoga koji bi bio pobeđen služio bi kao sluga narodu pobednika. Tada već David nije bio kod Saula, ali mu otac naredi da odnese hranu trojici od njegove braće, koja behu u Saulovoj vojsci: tako ču David Golijatove pozive i vide kukavičluk Izrailjaca, koji ne smehu da mu se suprotstave.
David pitaše šta će dobiti onaj ko pobedi Golijata (veoma interesantan podatak!), a Izrailjci mu odgovoriše: silno blago, carevu kćer i njegov dom u Izrailju biće slobodan. Srdžba Davidovog brata Elijava: on mu prebaci što je ostavio ovce oca svojega, samo da bi iz radoznalosti došao i video boj između Izrailjaca i Filistejaca, a David odgovori: „(...) što sam sad učinio? zapoveđeno mi je.“
David zatim odluči da on izađe na boj sa Golijatom, ali Saul najpre ne hte ni da čuje: reče da je David još dete, a Golijat ratnik od svoje mladosti. David ispriča Saulu kako je kao dete ubio medveda i lava koji napadoše njegovo stado. Isto će tako sada pobediti i Golijata. Saul onda dade Davidu svoje oružje, ali pošavši odloži ga David jer nije sa njim mogao ići, te uze štap i praćku i izabra šest glatkih kamenova.
Kad ga ugleda Golijat, smejaše mu se. Davidov odgovor: „(...) ti ideš na me s mačem i s kopljem i sa štitom; a ja idem na te u ime Gospoda nad vojskama, (...)“ . Praćkom koju odape, pogodi David Golijata u čelo i ubi ga, pa mu odrubi glavu i odnese je sobom u Jerusalim.
Ljubav Jonatana sina Saulovog prema Davidu: „(...) duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu, i Jonatan ga zapazi kao svoju dušu.“ Saul zato uze Davida sebi, ali ubrzo posumnja da ovaj hoće da prigrabi carstvo, jer žene koje dočekaše Davida i Saula na gradskim kapijama opevahu slavu Davidovu više nego slavu Saulovu.
Prvi znak Saulovog gnjeva: kad ga napadoše zli duhovi i David mu kao i inače sviraše da ih odagna, dva puta potrže Saul na njega kopljem, ali mu David oba puta izmače. Saul ga onda proizvede za tisućnika i na taj način odstrani. On smeraše da učini da David pogine vodeći rat sa Filistejcima, te kad je trebalo da David uzme za ženu njegovu kći Mihalu, zatraži Saul od njega kao dar smrt stotinu Filistejaca.
David ih pobi dve stotine. Saul tada reče sinu svom Jonatanu da ubije Davida, ali ovaj saopšti Davidu carevu želju i nagovori ga da se skloni sve dok on ne umiri oca. Saul još jednom obeća da neće učiniti nikakvo zlo Davidu, ali ne održa reč.
Tako jednom Mihala saopšti Davidu da će noćas doći ljudi njenog oca da ga ubiju, i pomože mu da pobegne kroz prozor, a na mesto njegovog tela u postelju postavi lik od kostreti. Kad je Saul zapitao Mihalu: zašto je pomogla njegovom neprijatelju da pobegne, ona mu odgovori da bi je David inače ubio. Mihala je volela Davida.
Slučaj sa proricanjem. Kad David pobeže Samuilu u Ramu, posla Saul poslanike da ga uhvate i oni videše ljude oko Samuila kako prorokuje, pa i na njih siđe duh Gospodnji te i oni ostaše da prorokuju - i tako se zbi sa sva tri poslanstva što ih je Saul slao u Ramu. Tada pođe on lično, ali i na njega pade duh Gospodnji te i on skinuvši haljine sa sebe ležaše go pred Samuilom i prorokovaše.
Dogovor između Davida i Jonatana. Oni se dogovoriše da Jonatan iskuša Saula u pogledu njegovih namera prema Davidu, pa da onda to ovome javi; za uzvrat David obreče ono što ga je njegov prijatelj Jonatan zamolio: „I ne ćeš ukratiti milosti svoje domu mojemu do vijeka, ni onda kad Gospod istrijebi sve neprijatelje Davidove sa zemlje!“ Tako Jonatan učini i pošalje vest Davidu da se skloni, jer otac njegov Saul još imaše na umu da mu dođe glave.
No comments:
Post a Comment