ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-XIII deo 1957.
#176) Diskusija mita o Davidu.
Muzički dar Davidov - elemenat lukavstva. Svojom muzičkom obdarenošću pridobija David Saula za sebe, te na taj način čini prvi korak ka izrailjskom prestolu. Što se tiče muzike ona ume da smiri izvesna histerična stanja (u koja zapada Saul). Bolest Saulova mora biti objašnjena njegovim odnosom sa Samuilom.
U mitu nema objašnjenja za iznenadno Davidovo napuštanje Saulovog okola, pred bitku sa Filistejcima. Moguće je da se David uplašio, jer je po svojoj dužnosti imao da u borbi nosi Saulovo oružje.
Njegov povratak ima karakter izvesne radoznalosti, što uostalom zapaža i njegov brat kad ga napada što je napustio oca, da bi video bitku.
Vrlo je simptomatičan način na koji David odlučuje da izađe u susret Golijatu. On se pre svega zanima za poslovnu stranu svoje eventualne pobede, i tek kad ga dva puta uveravaju da će ako pobedi dobiti silno blago, carevu kćer (a sa njom i izvesno pravo na presto) i najzad - a to je osobito važno za tumačenje same suštine mita - slobodu za svoj dom, David traži od Saula da ga pusti na Golijata.
U izjavi koju daje svom rasrđenom bratu David izričito podvlači sudbinski karakter svoje odluke: „(...) šta sam sad učinio? zapoveđeno mi je!“ time kao da misli na očeva uputstva u vezi sa nošenjem hrane starijoj braći; međutim, dozvoljeno je i znatno šire tumačenje: David zna da je on stvoren da se tuče sa Golijatom.
Saulova briga za Davida je iskrena: on ga smatra detetom koje nema nikakvih izgleda u sukobu sa Golijatom, ratnikom od zanata. Za tu brigu, David mu veoma lukavo i sa mnogo političke veštine uzima carstvo, pošto ga je najpre potpuno osamio. Davidova makijavelistička nezahvalnost je očevidna za sve, osim za hrišćanske komentatore.
(Šta više, daje Saul Davidu svoje carsko oružje; to što ga David odbacuje iako je kasnije, i to ne mnogo kasnije, pokazao da može nositi čak i Golijatov mač - otkriva dubok prezir koga David ima prema Saulu; karakteristično: kako se može Davidovo pomirljivo ponašanje prema Saulu protumačiti drukčije, nego kao licemerstvo koje ima svoj zadnji cilj, ako se zna da je David kao Božji izabranik bio svestan toga da je Saul neprijatelj Boga, čim je postao carem i da njegovo vladanje izrailjskim narodom nije Bogu u volji, što ovaj na svaki mogući način i pokazuje.)
Davidove priče o njegovoj pobedi nad medvedom i lavom su sušta laž.
David ima poverenja u svoj san [“(...) a ja idem na te u ime Gospoda nad vojskama, (...)“] i njegova je pobeda pobeda lukave pameti nad sirovom snagom sudbine. David nije ni dopustio da mu se Golijat približi: on ga je ubio iz daljine jedne praćke.
David veoma vešto pridobija strasnu ljubav Saulovog sina Jonatana, te od njega čini objektivnog neprijatelja njegovog sopstvenog oca. (Kad kasnije Jonatan pogine Davidova žalost biće licemerna i lažna.) Možda je u njihovoj vezi bilo i nešto potencijalnog homoseksualizma? [„(...) duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu, i Jonatan ga zapazi kao svoju dušu!“ ]
Žene koje su slavile Davida behu od njega potkupljene, da unesu nemir u Saulovu dušu.
Moguća je i pretpostavka da je Saul u Davidu gledao neku vrstu produženja božanskog, sa kojim je imao toliko muke u Samuilu: u svakom slučaju bilo je mnogo činjenica koje su govorile protiv Davida i Saul je bio prosto primoran da se brani, sebe i slobodu svog doma.
U mitu se kao prvi Saulov pokušaj da ubije Davida pominje slučaj sa bacanjem koplja: Saul je imao jedan od svojih manijačkih napada, mučen strahom pred Bogom koga je izdao. Umesto da ga muzikom rastrese, svira David melodije koje povećavaju Saulovu teskobu, i dovodi ovog na granicu ludila. (Verovatno je to i bio prvobitni Davidov plan.) U nastupu baca Saul koplje na Davida.
Što se tiče Saulove kćeri Mihale verovatno je ona i bila zaljubljena u Davida, ali bez obzira na njena osećanja, Saul je na insistiranje Davidovo i Jonatanovo bio primoran da ispuni obećanje koje je dao pred izrailjskim narodom. Mihala postade Davidova žena. David je međutim nije voleo. Od nje on načini oruđe za svoje pretendentske planove. Kao što je u svoje vreme uzeo Jonatanovu dušu, tako sada uze Mihalinu, koja ga spase od ubica koje je poslao njen otac. Umesto zahvalnosti David će je kasnije oterati od sebe, i ponovo vratiti tek kada mu kao careva kći bude bila potrebna u borbi za izrailjski presto.
Davidova se svirepost ogleda i u broju Filistejaca koje ubi da bi načinio svom tastu dar: iako je Saul tražio sto glava, David donese dvesta.
Samuilo i David behu u dogovoru da svrgnu Saula: Davidov lični uticaj na ljude bio je toliki, da svako poslanstvo koje bi nesrećni Saul slao u Ramu da ga uhvati, osta tamo i priključi se Davidovoj stranci (premda se David licemerno uvek čuvao da otkrije svoje planove u odnosu na carstvo).
Obećanje koje dade David Jonatanu da neće uskratiti milost Saulovom domu čak i posle pobede, on ne održa iako mu je Jonatan u više navrata spasao glavu: ne samo da ubi preko jednog Amalika Saula, nego ubi i Jonatana i njegovog mlađeg brata Isvosteja i time zatre Saulov rod.
David je kriv za smrt sveštenika Nova i njegovog doma i čitavog grada Nova, što i sam priznaje. On je slagao sveštenika da je u carevoj misiji, iako je znao da je ucenjen i da će svako biti pogubljen ko mu u bekstvu pomogne.
Međutim, postoji verovatnoća da je on sam izdao svog dobročinitelja Nova, želeći da time uništi i ono malo popularnosti koju je Saul imao kod naroda (stvarno mislim da se o nekoj maloj popularnosti ne može govoriti: jer kad se prvi put od Judinog plemena zacari David, samo to njegovo pleme pristade uz njega, a čitav preostali izrailjski narod uz Saulovog legitimnog naslednika Isvostejeja.) Treba objasniti ulogu Doika Idumejca u Novovoj tragediji.
Namera Keiljana da izdadu Davida svedoči o njegovoj nepopularnosti van svog plemena, koje je bilo uz Davida iz čistog računa.
Slučaj u Engadskoj pustinji. Može izgledati čudno, s obzirom na lukavu i svirepu Davidovu narav, to što on nije ubio Saula u pećini, kad ga je imao u rukama. David to nije smeo da uradi. On je znao da bi tada izgubio svaku mogućnost da se popne na izrailjski presto. On nije smeo da ubije Saula zbog njegove velike popularnosti među Izrailjcima, i zato što je znao da će ga posle smrti naslediti još živi Jonatan. David hipokritski sklapa sa Saulom mir.
No comments:
Post a Comment