ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-XIV deo.
Navalov slučaj. Naval pastir imađaše veoma lepu ženu koja se Davidu dopade, i on smisli način da do nje dođe. (Pošto je u međuvremenu oterao Mihalu carevu kći, te tako prekršio sporazum sa Saulom.) On šalje svoje ljude da otmu Avigeju, ali ih Naval odbije uz pomoć svojih slugu. Tada se sam David spremi za borbu. Avigeja koja je volela svog muža, bez njegovog znanja pođe Davidu da ga umilostivi.
Ovaj se načini kao da je oprostio Navalu i pošalje mu preko Avigeje poklon u kome je bilo otrova. Naval umre, a David uze za ženu Avigeju. Nemoguće je sa nekom sigurnošću tvrditi, da je Avigeja posle njenog prvog sastanka sa Davidom bila sa njim u dosluhu, ali to ostaje kao moguća pretpostavka.
Slučaj sa kopljem. Zbog Davidovog postupka prema Navalu, morade da se umeša i Saul koji pođe da ga kazni. Slučaj sa kopljem je po svojoj prirodi isti kao i slučaj u Engadskoj pustinji.
Prebegavanje Filistejcima. Uviđajući da se na ovaj način ne može dokopati izrailjskog prestola, ode David Ahisu Filistejcu, najljućem izrailjskom neprijatelju. On pokuša da ga nagovori da ponovo pođe na njegov narod, misleći da bu u toj situaciji mogao da nađe put do prestola. Da bi uverio Ahisa u lojalnost prema Filistejcima i svoju mržnju prema svom narodu koji ga je odbacio, David vrši pljačkaške pohode na izrailjsku teritoriju, pri čemu pokazuje retku lukavost.
On ne ostavlja nikog živog, ne zbog Ahisa (kome ne bi moglo smetati što Izrailjci ginu) nego zbog svog sopstvenog naroda: „da nas ne tuže govoreći: tako je uradio David!“ Najzad uspeva da nagovori Ahisa na veliki rat protiv Izrailjaca. U tom ratu htede i David da učestvuje, ali se usprotiviše filistejske vođe koje prezirahu izdajicu. Uvređen David se morade vratiti u svoj grad.
Izmišljotine sa Amalicima. Amalici behu pleme koje je David potkupio da u boju ubiju Saula i njegovog sina Jonatana. Kako iz tog plemena samo neki odoše u rat, a ostali ostadoše da vrše pljačkaške pohode na filistejske gradove, i kako ti što ostadoše znađahu za dogovor između njih i Davida, morade ovaj da uništi čitavo pleme, isto onako hladno i proračunato kao što je umesto da mu plati, ubio Amalika najmljenog ubicu Saula i Jonatana. (Amalik mu je čak na njegovo traženje doneo Saulov carski venac i grivne - znak počasti.)
No i pored Saulove i Jonatanove smrti samo Judino pleme pristade uz Davida, a sav narod uz Saulovog sina Isvosteja. Kad nastade borba između Davidovog i Saulovog doma, u toj se borbi služio David svim sredstvima: od žene koju je pridobio od Avenira, najvernijeg vođu Saulove stranke i koga ubi iako mu je garantovao sigurnost.
(Zatim ubi i Avenirovog ubicu Joava, da se za ovaj sramni čin ne bi čulo.) Čitav ovaj poslednji deo mita o Davidu obiluje strašnim zločinima, koje ovaj učini da bi se domogao izrailjskog prestola. Najzad potkupi neke Isvostejeve vojvode, koje jedne noći odseloše glavu mladog cara i doneše je
Davidu: no umesto da im zahvali, ibi ih David na mestu, da bi uklonio svedoke svoje svireposti. I to sve uz hipokritsko žaljenje - jer i oni podigože ruku na cara, Božjeg miropomazanika. (Uostalom na taj način je postizao divinizaciju svoje sopstvene ličnosti.)
#177) Diskusija o mitu o Davidu u stavu 176 može biti, sa izvesnom rezervom, uzeta i kao osnova za prepravku same fabule ove biblijske legende. Pri tome se uvek mora imati na umu princip izražen u stavu 175: priča o Davidu (bez suštine date u njegovoj borbi sa Golijatom) postoji kao nacrt u onoj realnosti koja leži Davidu (snu), ali je stvarno oblikovana kao deo Isusove istorije.
#178) Drugi mit u kome otkrih elemente prometejskog i fatalnog, kao i ono evoluciono srodstvo sa mitom o Prometeju, beše mit o Adamu i Evi. U Simfoniji eroici on bi odgovarao temi trećeg stava: Scherzo. (Te bi bio neka vrsta naličja mita o Isusu u četvrtom stavu: Finale.) Za njegovu sam osnovu uzeo Prvu knjigu Mojsijevu - Postanje.
#179) Mit o Adamu i Evi prema Prvoj knjizi Mojsijevoj, koja se zove Postanje.
„Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar (...). I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, (...); muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome, i budite gospodari (...). I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu. (...)
A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa. I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i onđe namjesti čovjeka, kojega stvori. (...) I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu. Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.
I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinim druga prema njemu. (...) ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. I gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom. I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. (...)
A bjehu oboje goli, Adam i žena mu, i ne bješe ih sramota. Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu? A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakog drveta u vrtu. Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
A zmija reče ženi: ne ćete vi mrijeti. Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči, i viđeše da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače. (...)
A Gospod Bog viknu Adamu i reče mu: gđe si? A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih. A Bog reče: ko ti kaza da si go? da nijesi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega? A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh. (...) A žena odgovori: zmija me prevari, te jedoh. (...)
Pa onda“ Bog „reče Adamu: što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš sa njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka. Trnje i korov će ti rađati, (...). Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti. (...)
I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; a sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi. I Gospod Bog izagna ga iz vrta Edemskog da radi zemlju, od koje bi uze; (...). Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudnje i rodi Kajina, i reče: dobih čovjeka od Gospoda. I rodi opet brata njegova Avelja. I Avelj posta pastir a Kajin ratar. (...)“
No comments:
Post a Comment