ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
G o d i n a 1 9 6 8 juni mesec-IV deo
Juni 3. 1968.
Sedam dana koji su potresli Beograd-IV deo
Arhitektonski fakultet. Lj. i ja na galeriji. Unaokolo pobedničko raspoloženje. Pokret je trijumfovao. Tvrdo jezgro igra kolo. Vodi ga dekan, gospodin Anagnosti (mogao bi lako biti jedan od greciziranih, pa slaveniziranih Njegovana.) Igra sjajno, gotovo koreografski. Građanstvo je, očevidno, naučilo nauk.
A šta je sa onima koji su tako strasno odbijali da budu građani, onima koji su bili na putu da proklamuju kako je biti građanin isto što i biti mrtav? Oni još nisu mrtvi? Oni igraju skoro isto tako uspešno kao i gospodin Anagnosti. Ne verujem da ću ijednog imati čast videti – pod lipom ...
Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane komentare. Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od ljudi lično poznajem, neke ne. Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima.
Pokušaću da ustanovim koliko je vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv „studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih eufemizama evropske moralne i političke dekadanse. Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom.
Osećam se svečano kao da sređujem nečiju posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću. Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno mrtav ...
Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom, evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo. No možda je smisao u traženju, ne u dobijanju.
Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ... Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta omladine, zašto je uzicaj Hesseove refleksije daleko nadmašio Marcuseovu akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa?
(„Nijedan mit, nijedan dogmatizam neće moći da opstane suočen sa rezultatima moderne nauke.“ Proklamovao je James Monroe . To je tačno, ali je i verovatno da nijedan naučni rezultat ne može izbeći da se jednom pretvori u mit, i izazove našu neodoljivu žudnju da pogledamo i u one istine što stoje iza njega. A do njih ne vodi – inteligencija. U svakom slučaju, ne samo ona.
Potreban je daleko dublji preporod našeh života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bi se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedna promašene istorije vodi u smrt vrste.) ...
Šta će uopšte ostati od Juna 1968? Za izvesne učesnike jedna lepa uspomena, o kojoj će se jednom pričati s mešavinom nostalgije i humora, ali i sa izvesnim prezirom koji zaslužuje svaka „ludost mladosti“ (druga prilika za „kritiku svega postojećeg“ steći će se, jamačno, tek sa penzijom, ili ako se pre vremena sedne za neki sto – pod lipom);
za druge učesnike, uspomena će možda ostati lepa, ali se o njoj nikad neće govoriti, dok se javno služi na drugim oltarima, ostaće ona za povremene lične i tajne ceremonije; za treću vrstu učesnika uspomena će postati vremenom toliko ružna da će se sasvim izbaciti u zaborav i pripisati nekom – drugom.
