ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
G o d i n a 1 9 6 8 juni mesec-II deo
Juni 3. 1968.
Sedam dana koji su potresli Beograd-II deo
U dvorištu FF upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala. U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela M. G. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka. (Hoće li i to priznati svom ispovedniku?)
Iza mene je D. K. sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje. „Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ... S. Ž . recituje Büchnerovog Robespierrea.
Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže. Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ...
Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge N. M. sa svojim učenicima u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Predma mu sagovornici nisu ravni, njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad povoda, postaje kompendijum zdravog razuma.
Iznenađen sam manje njegovim analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni priličnom, ali bezstrasnom ujedljivošću – svim tim osobinama raspolagao je, naravno u začetku, N. M. još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda ...
Sa Lj. na terasi hotela “Slavija”. Jedan od retkih trenutaka kad smo zajedno. Nastojim da stišam njeno oduševljenje. “Letiš, pašćeš.” Kažem. “Više volim da padnem, nego nikad da ne poletim.” Odgovara mi, postiđujući me. Ne pokazujem joj koliko je u pravu, i koliko meni treba napora da joj se u letenju ne pridružim. Objašnjavam joj da je stvar izgubljena, i zašto. Zašto mora biti izgubljena. “Što je onda podržavaš?” Pita ljutito.
Pokušavam da budem duhovit. “Baš zato.” Kažem. “Dopadaju mi se stvari bez budućnosti. Volim propadanja. U njima sam u svom elementu.” Ćutimo. Za trenutak se osećamo udaljeni jedno od drugog. Između letača i onih što po zemlji puze nikad nije bilo razumevanja. Prvi su na druge odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput srvunara, kad letači padnu, skupljaju oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i tuve pouke ...
( ) je na Univerzitetu, ali ne učestvuje u onome što se sada već zove Pokretom. “Meni ovo liči na revoluciju.“ Kaže. „A ti znaš kako mi u revolucijama prolazimo.“ Padaju mi na pamet Arsenijevi „krzneni okovratnici“ u Solovkinu, krvava tela u jamama, jedna ideja počinje da se formira ...
Prolazim sam još jednom ceo Arsenijev put od Kosančićevog venca 17 do reke, ali ga sada produžujem prema slavnom Podvožnjaku. Ono što će dokrajčiti Arsenijevo srce, coup de grace istorije nanet njegovom već podrobno načetom duhu, nalazi se ovde već kao uspomena. Crvena zastava, crvene krilatice, crvena krv. I samo Arsenijev zgužvani crni šešir na zemlji ...
Lj. na grudima nosi amblem Crvenog univerziteta „Karl Marks“. Ne kažem ništa, ali mi pravo nije. Podrška je jedno, pripadnost drugo. Pita me zašto i ja ne nosim amblem kad ga imam? Dobijam napad, derem se kako ga ne nosim jer nisam marksist i jer moja boja, ako je uopšte imam, nije crvena, nego bledoružičasta. „Ja sam fosil, Titir, prokleti anarholiberal, za koga ne postoje nikakve proklete objektivne nužnosti. Ja se nužnosti grozim, ja sve nužnosti nabijam na ...
( ) donosi vesti. On je uvek pun novosti. J. B. su izviždali na Pravnom fakultetu. Pokret se radikalnije „zanosi u levo“. Istovremeno i prirodno proklamuje se higijensko odstojanje od svih oblika „stare opozicije“. Radijus ( ) je neverovatan. Liči na mačka u čizmama od sedam milja ...
Sestra mog druga D. Z. ima sina. Treba sa majkom da dođe kod nas. Dečak pita: „Jel’ kod one buržujke?“ Zatim moja čerka pita mene: „Tata, buržuji, jesu li to ljudi bez ičega?“
Sala heroja na Filološkom. Govori pesnikinja M. A. Njena ćerka je u Pokretu. M. A. ima, dakle, ovde i porodične obaveze. No, ne čini se da su samo to. skojevski iskreno deluju njene reči. Kao da žali za mladošću ... I uopšte, svuda unaokolo šunjaju se starci sa užagrenim očima koje žive svoj drugi život. Politički mrtvaci ustaju iz groba u ovom sumraku reda i poretka, „noći velikog čišćenja duha“, da sa pozajmljenom krvlju žive do sive zore koja se na istoku već nazire ...Na ulici, ispred Filološkog, sa M. R. „Smuvaće ih.“ Kaže ...
Kod šuraka srećem mladog ekonomistu u društvenom usponu. (34 godine?). Crven je od pravedne indignacije. „Zamislite, molim vas, oni su hteli da prodru i u moje Preduzeće!“ (Moje ne zvuči kao naše, zvuči kao njegovo u najklasičnijem smislu.) „Pokušali su da nam podmetnu bombu!“ Pitam ga otkud to zna? „Pročitao sam u novinama.“ Kaže. „Tako?“ Kažem. „Onda to mora biti istina.“
(Taj je čovek završio, ako se ne varam ekonomski ili pravni fakultet, nekog đavola je, uprkos mizernom nivou nastave, ipak morao naučiti, nešto od istorije moralo mu je makar i slučajno u glavu ući, pa ipak su za njega „novine“ sakrosanktne, prvi i poslednji izvor svake istine. „Bilo je u štampi“ počinje zvučati kao da je „bilo u bibliji!.) „Pa ipak“, pitam, „kako to da vi o svemu tome pre novina ništa niste znali?“ „Preduzeće je veliko.“ Kaže zbunjeno.
Naravno, mislim, od njegove kancelarije do mesta na kome je posejan eksploziv ima jamačno više od pedeset metara. To, međutim, što do najbliže redakcije novina ima par kilometara ne protivureči ničemu. Naši novinari imaju bolje oči ... Osećam da se uzbuđeni ekonomist, koji je blagodareći našoj štampi srećno izbegao plastikovanje, brine za svoju imovinu. On je već jedan mali, još primitivni Arsenije, koji mesto kuća, možda skuplja lule ili kutije od šibica, ali kojeg njegov posed već počinje posedovati. (Jer posed je mio ma koje vrste bio.) ...
Posle rastanka sa „jedva preživelim ekonomistom“ beležim dijalog ta Hodočašće. Arsenije sa nasipa posmatra obračun milicije sa studentim, držeći da je po sredi napad Komunističke rulje na „kraljevski red i poredak“. Kraj njega je pukovnik u civilu sa artiljerijskim durbinom. Pukovnik: „Viđi marve šta piše: dolje crveni buržuji! A koji su to – crveni buržuji? Da nijesam ja? Što kuću imam?“ Arsenije: (zainteresovano) „Imate kuću?“ Pukovnik: „Eno je tamo. Nalijevo. Ona žuta na dva sprata ...
Lijepa je, lijepa, a?“ Arsenije: (skivajući odvratnost) „Prekrasna. Pravi biser.“ Pukovnik: „A ova fukara zamalo da mi je obali. Svu su mi staklad kamenjem porazbijali. Đavolje nije ostalo da valja! Pa sad da pregovaramo? Sve bih ja njih topovima, samo da mi se dadne! ...“
No comments:
Post a Comment