ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-XV deo
#180) Jedan zanimljiv moto:„Kad sveštenik vidi da je guba pokrila svu kožu na njemu, proglasiće da je čovek čist, jer je sve pobijeljelo, pa je čist.“
#181) Ponavljam i ponavljaću uvek: Moj mit je imoralan, on je ravnodušan spram dobra i spram zla, jer nije stvoren ni za jedno ni za drugo, postojao je de fakto pre svetskog kriterija dobra i zla, kao što su dramatični likovi Lucifera i Savaota morali postojati pre neke ideje o moralnom raskolu. U „Simfoniji eroici“ ja neću da rešavam nikakav moralni problem, jer on stvarno ne postoji: on postaje tamo gde se mi svetu na ovaj „njegov“ način činimo.
A ako moji heroji budu podvrgavani moralnim kriterijumima, neće to biti zato što su iz sebe izveli tu obavezu da budu izmereni na vagi ljudske impregnirane pravde, nego zato što smo mi iz svog postojanja u ljudskom svetu jednostavno navikli sebe na moralan stav prema činjenicama. Jedini problem koji je vredan pažnje je egzistencijalan.
#182) Moralna interpretacija prometejsko-fatalnog konflikta u svetskoj mitologiji nije uvek jasna: naime ona je jasna kao moralna, ali sasvim neispravna kao egzistencijalna. Nesumnjivo je da se konflikt Prometej - Zevs, Isus - Juda, David - Golijat, Adam - Savaot, Faust - Đavo, može opisati kao moralan konflikt u tamnosvetloj slici dobrozlog sveta. Ali da li je „dobro i zlo“ bitan sadržaj tih mitova ili je moralna njihova slika samo naličje egzistencijalne?
U stavu 176 (diskusija o Davidovom mitu) izvršena je zajedno sa negativnim tumačenjem legende i jedno njeno nemoralno prepravljanje; ali ono nije bitno. Mit je moralno mogao i ostati hrišćansko - religiozan, jer nije od značaja da li Davidovi opstanci leže nekom moralnom modelu, nego da li njegovi opstanci leže Davidu (dakle kakva je proporcija između njega kao Prometeja i njega kao Sudbine).
#183) Neka razmišljanja o mitu o Adamu i Evi u odnosu na prometejsko-fatalni konflikt. Čim se fabula shvati u njenom prenosnom značenju, odmah postaje jasno da je predmet mita: borba dobra i zla. (Šta to drvo saznanja dobra i zla zapravo egzistencijalno znači, valja tek objasniti.)
Subjekti mita su: Adam i Eva. prometejski duhovi impregnirani u sudbinu, formulisanu u obliku Božje zapovesti nediranja. Izgledalo bi da se Adamova sudbina nalazi u njegovom poštovanju Božje zapovesti, u tome da jedući od svih drveća u vrtu ne dotakne drvo saznanja. Pa da je to što je on ipak okusio od njega ima jedno protivsudbinsko značenje: značenje pobede prometejskog nad fatalnim.
Ali ja još ne znam šta je to zapravo drvo dobra i zla, pa ne mogu ni znati kakva je pozicija prometejskog i fatalnog prema njemu.
Drvo dobra i zla. Dobro i zlo ovde ima značenje apsolutne slobode (neodgovornosti), koja i jeste najviše moguće saznanje. Sloboda se, izražena u plodu tog drveta, ima prema Adamovim nužnostima u odnosu koji je po Adamov život obrnuto proporcionalan odnosu između svog fataliteta i Adamove prometejske prirode.
Suština mita o Adamu. Nije Adamova sudbina bila u tome da posluša Božju zapovest nego da je izigra, ne da ne okusi nego da okusi plod drveta slobode. (Da je njegov postupak sudbinski, i da bi njegovo odbijanje da okusi sa tog drveta bila prometejska pobeda nad sudbinom, vidi se iz toga što je od njega zavisilo ispunjenje čitave misterije čovečanstva.
Isto onako kao što je Juda morao izdati Hrista, da bi ovaj vaskrsenjem i svojom žrtvom spasao čovečanstvo praroditeljskog greha, tako je i Adam morao učiniti taj greh radi Hrista; i Juda i Adam su praizvori Hristove egzistencije i njegove Misije, jer da nije bilo greha, ne bi bilo ni potrebe da ga neko u ime čovečanstva svojom mukom ispašta, i da nije bilo izdaje ne bi se taj greh na prorečen način mogao ispaštati.)
Pošto je već Adamova sudbina bila određena u njegovom kušanju drveta, prometejsko u njemu bilo bi sve ono što se opiralo tome. Doduše u Postanju se o Adamovoj borbi protivu iskušenju ništa ne govori. Jedino što opominje na to je izričita Božja zapovest, koja u mojoj interpretaciji ima funkciju: sopstvenog Adamovog imperativa (koji je prometejski), da zadrži svoj opstanak za sebe, a ne da ga preda drugome i na taj način postane apsolutno slobodan.
Eva i zmija su posredstva sudbine, te se nalaze u službi samog mita i njegove borbe protiv prometejskog karaktera Adama.
Interpretacija kazne. Sama ideja kažnjavanja za nešto što je u istinu, po zapovesti koja se nije mogla izbeći, učinjeno je apsurdnom (tu i leži moralni besmisao apsurda, koga osećamo u životu). „U znoju lica svog ješćeš hleb svoj“ - rekao je Bog - i Adam odlazi iz raja, što će reći iz samog sebe.
On ostavlja svoj opstanak i nestaje u onoj potpunoj slobodi koja mu je sudbinski bila opredeljena, te se kazna koja se u hrišćanskim komentarima shvata kao zlo po njegovo biće, prema mom tumačenju može razumeti jedino kao nagrada za Adamovu potpunu adaptaciju sa sudbinom (Isusom).
No comments:
Post a Comment