ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-V deo
#24) Kratka fabula II stava: Marchia funebre
Aviva 9. 1492. godine beskonačna kolona jevrejskih izgnanika, po dekretu kralja Ferdinanda i kraljice Izabele (Torquemada: velika inkvizitor) prolaze ulicama kastiljskog Toleda na putu u izgnanstvo. Sve su to oni koji su odbili da prime hrišćanstvo, za razliku od neke svoje braće koji su priznanjem nove vere postali tzv. Marani.
Isak ben Jehudi - jedan od pravovernih, jedan od onih koji su odbili da se pokrste - pomaže svojoj porodici u spremanju za izgon. Ali on lično nema nameru da ode. Želi da umre u zemlji u kojoj se rodio.
Ne upoznajući ukućane sa svojim namerama, on čini pokušaje da izbegne uvršćenje u kolonu koja već satima, danima, prolazi ulicama Toleda.
Najpre pokušava da podmiti činovnike koji nadziravaju izgon. Ne uspeva.
Njegov strah od kolone raste.
Čini gadost (koju još treba definisati). Bez uspeha.
Strah srazmerno raste.
Nastoji da se sakrije i u tome delimično uspeva. No njegova porodica neupoznata sa njegovim namerama reklamira njegov nestanak, pa on mora bežati pred španskim vojnicima koji ga progone.
Sada su strah i bežanje komponente koje stalno rastu uzajamno se dopunjujući i izazivajući. Strah izaziva bekstvo, a bekstvo još veći strah.
Najzad Isak potraži utočište kod svog nekadašnjeg prijatelja, Marana, Arama Madrijagare, sa kojim je bio prekinuo veze kad je ovaj primio hrišćanstvo i počeo da živi tzv. dvojnim životom, pred javnošću ispovedajući hrišćanstvo i vršeći hrišćanske obrede, a stvarno ispovedajući Mojsijevu veru i vršeći izrailjske verske obrede. Utočište bez rezerve dobija.
Kolona i dalje prolazi i sada je Isak može posmatrati iz relativne bezbednosti. No njegov strah raste, jer raste i strah Arama. Aram zna da je kao „hrišćanin“ pod jurisdikcijom inkvizicije i da će, ako se u njegovoj kući otkrije Isakovo prisustvo, biti zajedno sa celom porodicim spaljen na lomači. Aramov strah povećava strah Isaka, a Isakov sa svoje strane uvećava strah Arama, dok sve to ne dovede (centralni deo romana su njihovi dijalozi i preživljavanje) do logičkih konsekvenci za obojicu.
Aram dolazi do ubeđenja da je za njega jedini izlaz da ubije pomahnitalog Isaka (da ga izda ne dolazi u obzir, jer bi onda i on odgovarao pred inkvizicijom) i da uništi njegov leš. I
sak dolazi do ubeđenja da mu je jedini izlaz samoubistvo i da je to jedini mogući način kojim može pobeći od kolone.
Kad je pala noć Aram polazi na izvršenje dela. On nožem bode Isakovo telo, da bi sa užasom konstatovao da „ubija“ leš - čoveka koji se već obesio.
Ulaze vojnici sa činovnicima inkvizicije: Arana vode u tamnicu odakle nema povratka, a Isakov leš bacaju na prva kola kolone izgnanika da bude izveden iz Španije.
#25) Jedna varijanta fakture
Sva tri stava triptihona moguće je pisati tako da je od samog početka (isključujući kolonu) započet odnos glavnih ličnosti, a da se tek kasnije dadu pojedinosti, scene i karakteristike predviđene u nacrtima fabule. Naime u prvom stavu kolonu posmatraju Ismailo i Jeremija, u drugom Isak i Aram, u trećem profesor i njegov sin.
Mislim da ću se odlučiti za tu fakturu.
#26) Problemi
Isključiv ili u visokom stepenu dominantan glagolski oblik i njegova funkcija; glagolsko vreme kroz sve stavove.
Opšti ton pričanja u odnosu na muzički duh „Eroice“; pitanje prvih akorda za svaki stav.
U vezi sa gornjim: sintaksa. Dužina, forma, unutrašnja organizacija kako rečenice tako i rečeničnih spojeva unutar odeljaka pojedinog stava.
Pitanje humora (ironije), poetičnosti, intelektualnosti.
#26) Neka pitanja sintakse
U pogledu dužine rečenice moguće je izabrati nekoliko varijanata:
a - rečenica je uvek duga, ali se razlikuje po svojoj unutrašnjoj organizaciji; u prvom stavu ona je (uprkos dužine) burna, dinamična; u drugom stavu ozbiljna, majestetična; u trećem nervozna, rastrzana, protivurečna;
b - rečenica menja dužinu zavisno od stavova: u prvom ona ima trojaku dužinu, pa se duga smenjuje sa rečenicom srednje dužine, a ova sa kratkim rečenicama. Time se dobija izvesna željena dinamika koja odgovara Allegru con briu. U drugom stavu su rečenice uglavnom slične dužine i dominira ili srednja ili duga, ali u jednom jednoličnom ritmu, čime se postiže majestoznost i ozbiljnost koju ovaj stav svojom muzikom sugerira.
U trećem stavu rečenice su uglavnom duge, ali iznutra rastrzane, a ne slagane u nekom koherentnom vidu. One se smenjuju sa čitavim zonama sasvim kratkih rečenica. Time se postiže visok stepen dinamizma teksta koji bi odgovarao Beethovenovom Scherzu.
Ovo bi bile dve osnovne varijante, ali je moguće pronaći između njih kompromis.
No comments:
Post a Comment