CELINA ili PITANJE PISANJA (govor Srđana Vučinića)
Povodom objavljivanja knjiga dnevnika Borislava Pekića Život na ledu I-V (priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, objavljeno u izdanju Službenog glasnika, 2013-2014.)
Postoje knjige koje vas nekim neobjašnjivim magnetizmom uvlače u svoje vrtloge i nagone da se njihovom ponovo nađenom vremenu, bez obzira koliko ono bilo obimno, predate odmah i bez ostatka. U tu retku vrstu svakako spadaju i dnevnici velikih pisaca. Petotomni dnevnici Borislava Pekića na preko tri hiljade strana obuhvataju vremenski period od gotovo četiri decenije (od 1948. do 1985. godine).
Ovaj hiper-tekst otvara mogućnosti za različite načine čitanja: od onog klasičnog, linearnog, u kojem dnevnike doživljavamo poput svojevrsnog Bildungsromana, kao povest sazrevanja i života velikog pisca; preko vertikalnog, enciklopedičnog čitanja, koje nam, preko indeksa imena na kraju, omogućava da štivo pratimo kroz piščeve komentare o ličnostima sa kojima se družio i susretao, koje je čitao, citirao, uvažavao ili osporavao; a tu je i mogućnost predmetnog praćenja dnevnika (kroz opsesivne i omiljene teme kojima se Pekić vraća tokom svog spisateljskog i privatnog života – a na osnovu celokupnih njegovih dnevnika videćemo kako faktografsko i fikcionalno čine jedinstvenu osmozu u našoj književnosti.)
Pored
Dnevnika Aleksandra Tišme (2001), postoji u novijoj srpskoj književnosti, među delima objavljenim u poslednje dve decenije, još jedan dnevnik, koji se po svome obimu, obilju referenci kao i periodu kojeg obuhvata, može uporediti sa ovim Pekićevim. To su šestotomni dnevnici Živojina Pavlovića (
Izgnanstvo I-II, Ispljuvak pun krvi i Diarium I-III) u celini objavljeni 1999. i 2000. godine, nakon smrti velikog sineaste i pripovedača.
Ova komparacija utoliko je zanimljivija jer i Pekićevi kao i Pavlovićevi dnevnici obuhvataju praktično isto mesto i istorijski trenutak (poratni Beograd, druga, socijalistička Jugoslavija kod obojice predstavljaju neizbežnu pozadinu, životni i stvaralački bekgraund koji se u Pekićevom slučaju katkad smenjuje i sa Londonom (kao sa referentnom tačkom koja pruža mogućnosti da se sa objektivne distance sagleda život svoje zemlje).
Za mene je ovo poređenje Pekića i Pavlovića posebno izazovno i intrigantno jer se radi o dvojici umetnika koji su po svemu
antipodi. Dok je Živojin Pavlović filmski autor i prozaista empirije, čulnog i plotskog sveta, nagonskog i visceralnog u čoveku, pesnik
odvratnog i estetike ružnog – nasuprot njemu, Borislav Pekić je umetnik duha i erudicije, umetnik forme i intelekta, pisac u neprekidnom traganju za platonovskim
prauzorima, za arhe-idejama i kodovima koji se večito variraju i vraćaju, od prvih mitova i kosmogonija, pa sve do futurističkih, distopijskih epopeja trećeg milenijuma.
Trebalo bi, međutim, ovome dodati i jednu važnu napomenu: uprkos spiritualnoj esenciji od koje kao da je bio sazdan, Pekić nikada nije odstupio od
ovoga sveta, od svih njegovih izazova i opasnosti, ali ni od njegovih čari i malih, prolaznih blaženstava. Verovatno da u tom bogatstvu i neiscrpnosti same Pekićeve ličnosti leži i glavni razlog višeslojnosti i polimorfnosti njegovih dnevničkih zapisa. Iz njih iščitavamo društvenu i političku stvarnost Srbije i druge Jugoslavije, ali i skice i već razrađene sižee gotovo svih važnijih Pekićevih dela.
Uzgred, saznajemo tako da je koncept romanesknog dela o Njegovan-Turjaškima, (iz kojeg će nastati roman
Hodočašće Arsenija Njegovana, kao i roman epopeja
Zlatno runo u sedam tomova) autor imao još krajem 1954. godine – dakle da je na njemu radio preko tri decenije. Iz dnevnika takođe iščitavamo piščeve političke i filozofske stavove, praktično nacrte iz kojih će nastati
Političke i Filozofske sveske,
Marginalije i moralije, kao i začetke eseja o književnosti, piscima i književnim problemima koji su ga godinama zaokupljali.
Ovde bih istakao jedan segment Pekićevih dnevnika, u prvi mah možda ne mnogo uočljiv, a zapravo sveprisutan kao latentni tok njegovih zapisa, posebno u prvoj i drugoj knjizi koje obuhvataju period mladosti: mogli bismo to nazvati Pekićevom filozofijom svakodnevnog života, nekim malim “džojsovskim” epifanijama koje on beleži remeteći svoj naizgled uhodani niz dana, meseci i godina nekadašnjeg političkog osuđenika.
Tako u jednoj belešci s početka 1957. godine autor piše:
“
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno, gotovo praznije od praznine; svakako neka vrsta ničeg ili bar ničeg određeno srećnog. Sedeo sam i pio konjak dok sam razmišljao o tome da je
svaki pravi i pošten razlog za osećanje sreće neka vrsta klopke za naše živote: razloga ubrzo nestaje i mi ostajemo ogorčeni.“ (
Život na ledu II, 148. str)
Na drugom mestu, Pekić beleži osećaj začuđenosti pred vlastitim telom, pred njegovom neskladnošću, dužinom, čak i ružnoćom; u nekoliko navrata prati i promišlja tajni život predmeta koji se noću odvija, skriven od ljudskih pogleda i svesti. Navedeni primeri samo su neki od reprezentativnih uzoraka nesvakidašnjeg i dvojakog literarnog dara autora. S jedne strane, to je dar za
oneobičavanje svakidašnjice, za oslobađanje opažanja iz okova automatizma (o čemu pišu Šklovski i drugi formalisti).
Pored toga, vidimo ovde i izvorno filozofski dar za začuđenost i upitanost pred očiglednim i neupitnim činjenicama sveta i postojanja; za složenu analitičku preradu i intelektualnu sublimaciju neposrednog opažajnog iskustva. Sve ove odlike u vidu stilskih i formalnih osobenosti biće kasnije inkorporirane u literarni opus Borislava Pekića, a njihov izvorni dnevnički oblik navodi na neke zanimljive analogije.
Ta hibridna forma, u samonametnutom međuprostoru između književnog opisa, introspekcije i filozofskog razmatranja, asocira prevashodno na tekstove autora proto-egzistencijalizma (Kjerkegora, Dostojevskog i Ničea), na njihovo filozofiranje empirijom i osećajnošću vlastitog bivstvovanja.
Na ovu temu nadovezuju se i neki od središnjih filozofsko-antropoloških lajt-motiva Pekićevog opusa, koji se poput refrena u različitim varijacijama provlače i kroz njegove dnevničke zapise. Misao prema kojoj “apsurd nije ništa drugo do komični nesporazum između bića i egzistencije” izvire praktično iz svih Pekićevih novela, romana i drama. I njome je Pekić bitno povezan sa piscima personalizma i filozofije egzistencije (sa Židom, Kamijem i Sartrom pre svega) – i ako ga nešto zbilja od njih odvaja, onda je to reč
komični u navedenom iskazu.
Jer
komični nesporazum vodi nas bliže arealima teatra apsurda, a Marija Magdalena i Simon Kirenjanin iz
Vremena čuda, Andrija Gavrilović iz
Odbrane i poslednjih dana, ili Arsenije Njegovan i Ikar Gubelkijan u daleko bližem su srodstvu sa (anti)junacima Joneska, Beketa i Adamova negoli sa akademski ozbiljnim Sartrovim figurama koje meditiraju.
Jedna od opsesivnih Pekićevih ideja, koju u dnevnicima nalazimo, inspirisana Ničeovom i Špenglerovom filozofemom, vezana za večno vraćanje i neprekidno ponavljanje istih kodova i matrica u najrazličitijim obličjima kroz istoriju civilizacije – naći će i svoje fikcionalno ovaploćenje, posebno u futurističkoj, distopijskoj trilogiji (
Besnilo, 1999, Atlantida).
Na tragu antropološkog pesimizma mislilaca XX veka, i autor
Novog Jerusalima jedini pravi progres sarkastično sagledava u proliferaciji materijalnog koje uništava i satire ono duhovno u svetu, da bi na kraju, u svojoj pohlepi i nezajažljivosti, poput neke opake autoimune bolesti, nastavilo da proždire samo sebe.
Kako vidimo, Pekić je ovde u intenzivnom dijalogu sa koncepcijama Nikolaja Berđajeva (filozofa koga, pored Ničea i Špenglera, u dnevnicima najčešće citira), sa njegovim učenjem o objektivaciji duha u palom, tehniciziranom svetu današnjice; postoje i očigledne analogije sa skepticizmom i neognostičkim nihilizmom lucidnog esejiste kakav je Emil Sioran.
No, treba još jednom istaći, filozofske teze za Pekića su uvek neophodno polazište i gradivni materijal koji nužno podleže umetničkoj sublimaciji i fikcionalnom preobražaju, korisna alatka u rukama stvaralačke imaginacije i prefinjene igre, humora, ironije i persiflaže. (Najilustrativniji primer za ovo je iščašeno fikcionalno uprizorenje teza vodećih modernih filozofa, svojevrsna dekonstrukcija moderne misaone baštine koju autor sistematski sprovodi u romanu-sotiji
Kako upokojiti vampira.)
U našoj literaturi verovatno ne postoji pisac koji je u toj meri kao Borislav Pekić posedovao svest o sebi i svojoj misiji u umetnosti i u svetu. To je posebno izraženo u svesti o dnevniku kao oblikovanju vlastite celine, o životu koji se ne odražava, već se
produžava u dnevničkim zapisima (“Celina, celina to je ono što me uzbuđuje”, ponavlja Pekić izražavajući neskrivenu fascinaciju dnevničkom formom.)
Pišući o Prustu, Žerar Ženet ističe jedinstveni primer
osmoze života i literature koji je u njegovom romanesknom delu ostvaren. Svoj grandiozni opus, neponovljiv u srpskoj književnosti, Pekić takođe gradi prevashodno zahvaljujući jedinstvenoj osmozi fikcije i života, pisanja i bivstvovanja. Petotomni
Život na ledu najbolje je svedočanstvo u prilog ovoj tezi.
