ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Dnevnik, 1971. godina
Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reicha, započeto je s procesom „A“, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagođavanja nemačkog života nacionalsocijalističkom modelu. (Izraz „Gleichschaltung“ znači, zapravo, „izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje“.
Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha,, a po logičnoj šemi, po kojoj su A i B jednaki među sobom, ako su oba jednaka sa D, proizvesti novu felu građana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna Arete – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.)
Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja „idealnog građanina“, kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činilo rđave građane; koji se, dakle, brinuo da se „Gleichschaltung“ što manje remeti i obstruira rđavomislećim, neprijateljskim, razornim idejama preživelog građanskog društva.
Budući nadčovek, zaštićen od opterećenja slobodne volje i zbunjujuće, ponižavajuće uloge Buridanovog magarca pred izborom, imao je najpre da ojača u hranljivom hilusu ideološke čistote i isključivosti, kao u placenti potpuno da se oformi, pa tek onda izloži iskušenjima, kritike.
(U međuvremenu će ga vojna industrija snabdeti izvesnom količinom teškog naoružanja, u svakom slučaju dovoljnom da se suprotstavi i onoj najtežoj.) Imajući u vidu da tekući, svakodnevni, mirnodopski građanski život, celom kožom izložen i vidljivom i ultravioletnom zračenju nacionalsocijalističke ideologije i praksisa, pruža, ako ne dublje, svakako šire, raznovrsnije, komotnije polje za literarnu nameru –
ispitivanje rađanja i razvoja totalitarne svesti kroz intelektualni otpor njenim ispoljavanjima – nego što ga daje jedno izvanredno, kulminativno, u uslovima takozvane građanske civilizacije, ipak neprirodno stanje kao što je rat, pa sad u njemu još i tako specijalizovana struka kao što je policija, možda bi umesnije bilo da profesor Konrad Rutkowski bude istoričar, bude intelektualac, vaspitan na najboljim tradicijama evropske filosofije, bude sve što mislim da jeste, ali ne i policajac u nemačkom ratu, nego cenzor u nemačkom miru.
No comments:
Post a Comment