ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Dnevnik, 1978. godina
Bruckner je III simfoniju, pisanu 1872/1873, ali izvedenu pod njegovom palicom u Beču tek 1877, pokazao Wagneru , čiji je duhovni učenik bio. Wagnera je rukopis Brucknerov oduševio, premda u simfoniji nije bilo samo upadljivih asocijacija na raskošnu dramatičnost Wagnerove muzike i revolucionarni duh vagnerijanstva, već i citata iz majstorovih dela.
Bruckner je citirao učitelja iz poštovanja. Učitelj je taj gest s poštovanjem primio. Na premijeri, međutim, ti se citati nisu čuli. Bruckner ih je odstranio na nagovor svojih učenika, po svoj prilici Shalka, koji je pripadao jednom drugom svetu – dobu procentnog računa, patentno-autorskih prava, i krunisanja privatnog vlasništva za vrhovno pokretačko načelo evropske civilizacije ...
Kao što sam se nadao, našao sam za Crnoberzijance svog dobrog Švabu tamo gde sam ga 1944. ostavio. U pozadinskom garnizonu u Bavaništu kraj Pančeva. Zvao se Hans Pipldorf, imao oko četrdeset godina, gvozdenu boju kose, dionizijske obraze, duboko osećanje realnosti i zdrave, trgovačke pojmove o životu ...
Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za Crnoberzijance. Prva beleška koja na inspiraciju ukazuje odnosi se na roman Ernst Tollera Eine Jugend in Deutschland (Jedna mladost u Nemačkoj). Prolazi zatim bezmalo dvadeset godina kad se 1967, ideja penetrira u rukopis Graditelja.
Odlomci ove nedovršene hronike o poslednjem Njegovanu, graditeljskom geniju Isidoru Njegovanu, štampani po listovima i časopisima, međutim, ne otkrivaju ni senku književne tehnike s kojom danas Crnoberzijance ispisujem. Neštampani odlomci me obaveštavaju da je ona bila prisutna, pre nego što sam od nje odustao i namenio je posebnoj knjizi u okviru ciklusa o Njegovan-Turjaškima.
Razlozi su višestruki ali je, verujem, odlučujući bio nemogućnost da se trećim licem, u kome su pisani Graditelji, izrazi radikalno subjektivan odnos prema stvarnosti koji je trebalo da nadahnjuje Crnoberzijance. O Jednoj mladosti na Balkanu može legitimno izveštavati jedino ona sama. Prvo lice je prirodna forma njenog izražavanja i doživljavanja.
Graditelji su tako ostali da, kad tome dođe vreme, dokrajče glavnu razvojnu liniju i genosa i Sage o njemu, a pripovedač Crnoberzijanaca Aleksandar, poslednji veliki trgovac firme „Simeon & Sin A. D.“, otišao je među „Portrete i autoportrete“, da pravi društvo rentijeru Arseniju, đeneralu Đorđiju, ministru Teodoru i ostalim zatočnicima nekadašnje cincarske čaršije, i da pojmu trgovine do neslućenih razmera raširi značaj.
Uvođenje dokumenata u knjigu kasnijeg je datuma i posledica potreba da se jedna apsolutno lična vizija sveta uravnoteži opštepoznatim činjenicama. Građevina priče biće sazdana od golih fakata i po njoj će se, slobodna kao drevni duh Mesta, kretati Jedna mladost na Balkanu. I kao što duh prolazi kroz zidove koji nas zaustavljaju, empirija neće tu Mladost sprečiti da je na svoj način vidi, protumači, doživi i sažme u iskustvo. Jer umetnost nije u činjenicama, već u njihovoj interpretaciji ...
Od ovog meseca vlasnici njujorških pasa nosiće, pored džepne maramice, i naročite kese, u koje će deponovati ulični izmet svojih štićenika...
Hipokrizija onih koji već decenijama histerično zahtevaju tzv. Savremeni roman liči na lament usedelice koja žudi za muškarcem u paničnom strahu da će ga jednom ipak sresti ... A kad ga sretne, onda ga prijavi policiji! ...
Izložba crteža Henry Moore u Tate Galery , leto 1978. Ratni crteži 1940-1942. Skloništa – stanice podzemne železnice u vreme vazdušne bitke za Britaniju. Perspektiva podzemne Liverpool Street Extension. Olovka, kreda, voštani krejon, vodena boja. (Kao i većina iz tog perioda, i u istoj tehnici.) Anticipacija smrti.
To nisu živi ljudi koji očekuju prestanak stanja uzbune da bi ponovo izašli na površinu, to su mrtvaci zauvek u zemlju ukopani. Bele linije krede, umesto da sočaravaju pokrivače na ležećim beguncima, obeležavaju gracilne siluete njihovih skeletona. Izvesni crteži podsećaju na fotografije iskopavanja masovne grobnice u Katini…
Sedeća figura iz 1948. Kreda, pero, vodena boja. Figura je do zaprepašćujuće mere srasla sa stolicom. Gradivo čoveka i stolice se stopilo. Oblici se izmešali. Ručni nasloni stolice usisali su ruke, a sedište upilo telo. Meso i drvo dobilo je istu sablasnu boju nekog prastanja, u kome živo i mrtvo još nije razlučeno u definitivne oblike. Nemoguće je odrediti gde prestaje čovek a počinje materija…
No comments:
Post a Comment