Dnevnik Borislava Pekića 20. mart 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 20. mart 1983. godine 

 Poseta Miodraga Perišića 

Po podne poseta Miodraga Perišića, mladog kritičara. Zanimljiv razgovor do tri po ponoći. Obrazovan, obavešten, artikulisan. I za njega je, kao i za mnoge druge, 1968. bila neka vrsta inicijacije u slobodno mišljenje. Knosa zaboravljenom dostojanstvu, što ga je Partija pretvorila u pokornost. Ponovo je stekao svoju intelektualnu slobodu a, naravno, to ga je koštalo članstva u Partiji.

Ne vidim da bi u nju ponovo ušao, odbacuje dijalektički materijalizam, ali prima izvesne aspekte marksizma i prema njima zadržava očevidne simpatije. Marksizam je, pretpostavljam, onaj mladi, još uvek upotrebljivi ključ. Problem međutim nikad nije u ključu, uvek je u onome koji ključ drži, ko njime otvara zapečaćene istorijske brave.

Vraćamo se u prošlost, govorimo o zajedničkim profesorima na Filozofskom fakultetu. S poštovanjem se seća profesora Krona, s razumljivim prezirom govori o Bogdanu Šešiću, profesoru logike, odnosno onoga što se u ono vreme pod logikom podrazumevalo, izmetku Nedeljkovićevog žandarskog shvatanja dijalektike i filosofije. Takođe lepo govori o Životiću.

Njegova supruga Jarina, takođe kritičar, kći je Jare Ribnikar. Ne uzdržavam se, mada znam da grešim i da to nije pristojno, da ispričam priču koju mi je saopštio Dragi Stojadinović o Ribnikaru. O njegovom odbijanju da potvrdi da su sedmorica ljudi za njega garantovali 1943, kada je bio uhapšen od Gestapoa i da je za tu intervenciju kod Dragog i mog pokojnog tasta Dušana Glišića intervenisala sama Jara.

Perišić prima ovu priču rezervisano, niti je prihvata kao istinitu, niti je odbacuje kao lažnu, uostalom ona je jedan pogled na stvar, mogući si i drugi. Međutim, meni se ne čini da je 1943. ljubav Gestapoa prema muzici bila toliko jaka da je ona mogla spasti Ribnikara, onako kao što pokušava da u jednoj svojoj drami i u svojim uspomenama predstavi Jara.

No to je prošlost koja više ocrtava ono vreme iz godine 1945, slažemo se da je Ribnikar verovatno odustao od tog čina, čina priznavanja da mu je neko pomogao, od onih koji su na sudu bili za kolaboraciju, zbog toga što se plašio đa mu to ne bude zamereno. Ja verujem da bi mu bilo zamereno, a u ono vreme, vreme istovremeno euforije od pobede, a s druge strane i shvatanja da su zadaci i potrebe revolucije iznad svih ličnih osećanja i dužnosti, nije bilo pogodno za demonstraciju nekog ličnog morala.

Perišić radi u Andrićevoj zadužbini. O Andriću priča dugo i zanimljivo. Upoznajem ga s testamentom što mi ga je pročitao Palavestra prilikom jednog boravka mog u Beogradu, gde Andrić zahteva da bude sahranjen pored svoje supruge, što mu očigledno nije udovoljeno. Međutim, Perišić ne zna za ovaj testament, on zna samo za druga dva, napisana u sukcesiji koja se bave uglavnom novčanom stranom smrti.

Govori o tome da je Andrić u prvom redu bio krajnje usamljen čovek, i pre i posle svoje literarne slave, da je bio vrlo zatvoren, da se vrlo teško otvarao, gotovo nikako otvarao prema ljudima. To me seća na razliku s kojom su živeli i umrli dva naša velika pisca, Andrić i Crnjanski. Andrić se ceo život trudio da zadrži gospodski, korektni stav prema ljudima i ja imam utisak da je u tome, uprkos nesklonim okolnostima poslednjih dvadeset, trideset godina života u Jugoslaviji, ipak uspeo.

Crnjanski je čitavog svog života živeo kao dripac i ponašao se kao dripac. Međutim, Andrić je umro u jednoj ponižavajućoj demenciji, a Crnjanski je ipak svojom smrću nekako svoj život iskupio. Umro je dostojanstveno okrenut svojoj Panoniji, odbivši da jede, izvršio je dakle samoubistvo.


Priča mi Golubovićevu dramu Golubnjaču, uspešno mi daje sliku te drame u kojoj su očigledni mitski elementi. Potresna je i u priči i u njenoj egzekuciji. Govori zatim o kampanji, o uzrocima i poreklu te kampanje i vezuje je, između ostaloga, i za mog staroga znanca Žiku Berisavljevića.

Sećam se onog trenutka u stanu Boškovićevom kad smo se posle duge noćne prepirke rastajali, i kad mi je Berisavljević rekao: „Da li da vam vratim knjige?“ Ja sam odgovorio: „Pošaljite ih poštom gospodine!“ Taj Jugosloven, onoga momenta kada je otišao u Novi Sad, postao je 1okalpatriota i ovi napadi na Golubnjaču potiču iz tog 1okalpatriotskog računa.

Zatim dosta dugo govorim o svojoj Argonautici, nastojim da objasnim Argo kao alegoriju Elevsinskih inicijacija, to mi služi da mi stvari postanu i samome jasnije, međutim nemam utisak da sam uspeo da budem sasvim jasan. Ali Perišić shvata suštinu, a ja opet da ne mogu, da ne smem računati samo na obrazovane čitaoce i da moram mnogo toga još da učinim da ova priča makar i u formi bajke bude svojim značenjem i smislom jasna i onima koji nemaju klasično obrazovanje ili koji se za antiku ne interesuju.

Skreće mi pažnju na knjigu izvesnog Steinera, Amerikanca, o mitološkim problemima Grčke i obećava da će mi dostaviti izdavača. Knjiga je stara, ona se sigurno ne može kupiti na tržištu, ali bi se možda našla u biblioteci. Ja, međutim, pregledao sam sve svoje bibliografije i bibliografije u knjigama koje se tiču tog problema, i nigde tog imena nisam video.

Govorimo o raznim knjigama koje su u poslednje vreme štampane, i postale predmet opštenarodnih rasprava, i o Trenu 2, naravno, koga su, kako on veli, u igru ubacili Bosanci. O veoma slabom Draškovićevom Nožu, o tom problemu kako, koji je počeo bivati zanemaren u našoj literaturi, za račun onoga šta. O porastu vulgarnog, dekorativnog nacionalizma što su ga suštinski indukovale republičke kamarile. Uspešno pravi poređenje tih republičkih vlastodržaca s naslednicima Aleksandrove imperije takozvanim dijadosima.

Razgovaramo o religiji. Ja izjavljujem da sam religiozan, a onda on zahteva od mene da mu definišem svoj tip religioznosti. Ja najpre pokušavam, međutim, očigledno je da ne uspevam rečima da iskažem ono što na tu temu mislim, i onda kao u magnovenju shvatam da ono što me sprečava u stvari ne samo da nađem definiciju nego da uistinu budem religiozan jeste moj nasleđeni racionalizam koga ja već godinama pokušavam da se otresem.

Moja religioznost zapravo i nije prava, jer ne potiče od otkrovenja već od racionalnih pokušaja da budem religiozan, ona je u stvari više potreba za Bogom nego što je spoznaja Boga. Ostaje da se vidi da li je sama potreba za Bogom, ukoliko je dovoljno intenzivna, dugotrajna i jaka, u stanju da Boga zaista dovede u centar nečijeg saznanja, bar u središte njegove duše i da istisne sumnje koje kao neko zlo seme odbačenog racionalizma sve neprestano i uvek ponovno klija u prigovorima, primedbama, odbacivanjima i sve novim sumnjama.

Upozorava me na oksfordsku školu mislilaca koja je uspela, ako ne da razreši ovu antinomiju, ono da učini da se s njom normalno može živeti. Stičem utisak da je to, mada ovu školu ne poznajem, onaj večni engleski trik, do koga Nemci nikada nisu uspeli da se u svojim razmišljanjima na ontološke i uopšte filosofske teme uzdignu, odnosno spuste, možda, a to je da od filosofije naprave jedan ključ za život, a ne jednu bravu kojom će svet da bude još više od nas zatvoren.

Mi govorimo prilično dugo zatim o stanju u literaturi. On ima visoko mišljenje o Vitomilu Zupanu i Mirku Kovaču, a kad stižemo do problema stvarnosne proze, on priznaje da je u svoje vreme bio jedan od njenih vatrenih pristalica, ali da sad shvata da ta proza dobra je samo onda ako je prava, autentična, a da je jedan deo te proze i popriličan deo te proze u stvari pre pokušaj da se aktuelizacija postigne fingiranjem neke stvarnosti i da to pitanje kako još uvek predstavlja centralno pitanje literature.

Da stvarnosna proza i njena aktuelnost ne obezbeđuju automadski i trajnost jednom delu i da treba stići do univerzalnih istina. Shvata, naime, da je možda moguće da i druge škole, nazovimo ih tako uslovno, literarne, mogu da stignu do tih univerzalnih istina, ako ne i na jedan estetičniji način i dublji način od stvarnosne proze, ono bar koliko i ona.

Razgovaramo onda o mladim piscima, onim piscima koji su u generaciji ispod Savićeve i Stevanovićeve, i konstatujemo da je njihov pritisak na generaciju Savića i Stevanovića, da je isto toliko jak koliko je ova generacija pritiskala nas, premda nije imala mnogo razloga. Mi im nismo zaklanjali ni položaje ni sinekure, jer od svega toga ništa nismo imali.

Međutim, ova generacija, koja je toliko žudela za afirmacijom, dobila je konačno nju i u službenom smislu i veliki deo njihov evo ponamešten je po najuglednijim izdavačkim kućama i drži u rukama naše izdavaštvo. Mi, naša generacija kojoj su pripadali Mirko Kovač, Miodrag Bulatović, Danilo Kiš itd., nikada nije dospela do takvih društvenih priznanja. Ma, nismo ih ni tražili, zapravo i ništa nismo činili, naprotiv, da do njih dospemo.