Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 II deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Januar 1970. godine II deo

7. Nijednoj autoritarnoj vladavini nije potreban sistem dokazanih istina, nego sistem vrednosti u koje se bez rezerve veruje. Stoga ni najbeznačajnija pojedinost u takvom sistemu ne sme biti prepuštena pokušajima opovrgavanja niti i jedna titla javno zamenjena drugom, jer to otvara širok put sumnje i na one druge, a od toga do revizije čitavog učenja, pa i njegove diskvalifikacije in extenso samo je jedan korak. 

(Stoga crkva u svom i najmanjem propisu i kanonu brani ukupnu ispravnost celog religioznog učenja, isto onako uporno kao što braneći generalno svoje dogme u zaštitu uzima i neku njenu najsporedniju kanoniziranu posledicu.) Obaranje Staljinovog kulta omogućeno je između ostalog i demistifikaciom Trockog. S Dantonom je i Robespierre zakoračio na giljotinu.

8. Niko komunistima ne odriče pravo da se i na planu kulture bore za svoje ideje, odriče im se, međutim, pravo da tu borbu nazivaju uzorom demokratskog političkog delovanja, jer ako iz takve „borbe“ proizilazi onemogućavanje javnog delovanja, atak na golu egzistenciju, javno žigosanje, crni spiskovi na znanje i ravnanje partijskim organizacijama, hajke, pa čak i hapšenja – onda je to cinično ruganje zdravoj pameti koja bi pod pojmovima, pa i pod pojmom demokratije htela bar da podrazumeva ličnu bezbednost. 

Nova ideološka ofanziva, kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da misle i da se ponašaju kao demokrati.

9. Ne biraju ciljevi svoja sredstva, već sredstva biraju svoje ciljeve. Misliti da ciljevi ne mogu biti uprljani prljavim sredstvima, koja se koriste za njihovo ostvarivanje, znači stvarima odricati bilo kakve kauzalne odnose.

10. Despoti zaboravljaju da u borbi za vlast „razobličujući“ svoje dojučerašnje najbolje saradnike, partnere i suvladare kao izdajnike, verolomnike ili čak neprijateljske plaćenike, navode ljude na slobodu da i na njih gledaju sa više rezerve. Neki novi Staljin bar za trajanje jedne generacije ne bi svojim radom razorio toliki broj odanih duša. Pretpostavka da su i bogovi ljudi, u mnogome pomaže da ih lakše podnesemo, ali isto tako da ih se bezbolnije odreknemo.

11. Sama činjenica da se eventualne razlike u mišljenju mogu kretati u granicama preliminarnog prihavatnja socijalizma kao najboljeg, pa dakle i jedinog društvenog poretka – isključuje svako mišljenje, jer mu ništa bitno ne suprostavlja. 

To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime, dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom krugu. Kad mnoge od svojih „slobodoumnih“ prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se, privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim formulacijama: 

„Svi smo mi za socijalizam ...“ na putnike koji se na daleki put spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o noge. Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se uopšte mislilo – nije socijalistička.

12. Povodom beleške pod 8. Ovo, razume se, nije prvi niti će biti poslednji slučaj da „slobodno“ izražavanje mišljenja ima za posledicu obračun sve do ataka na egzistenciju. Međutim, kanda se još ranije, pre slučaja sa „Predlogom za razmišljanje“ i Književnim novinama, sve jasnije i sve izgrađenije počela, u načinu delovanja komunističke centrale, da ispoljava nova, nazovi samoupravna demokratska praksa, njena osnovna načela su: prikrivanje diktature posredstvom angažovanja masa za ciljeve koji bi se inače prinudom morali ostvarivati 


(kao da pritisak na mase takođe nije sila); zatim, prenošenje represivnih instrumenata sa državnih organa na građane, pri čemu nije isključeno da ćemo na vrhuncu ove farse imati državne organe kao „odbranu“ od demokratskih inicijativa, umesto da im oni budu izvršioci (zar nadzorno osoblje na Golom otoku nije „smirivalo“ obračune među prognanicima!). 

Najzad, postupnost u realizaciji cilja. Najpre se, naime, u štampi određena pojava notira i generalno okarakteriše kao neprijateljska (Barbijerivi članci o skupu u Studentskom domu). Onda jedna formacija SKJ, recimo Gradski komitet Beograda izvrši specifikaciju političke krivice i u vidu cirkulara ovaj materijal sa „egzekucionom listom imena“ odašlje na stvarnu nadležnost partijskih organizacija, od koji se, dabome, „s razlogom očekuje da će rasmotriti postojanje ovakvih pozicija u svojim užim sredinama“. 

Iza toga, prirodno, komunističko jezgro traži od svojih užih sredina da se preduzmu sankcije. Sad više nije reč o političkoj nego o profesionalnoj odgovornosti – Živorad Stojković kao urednik ima da dobije nogu... kao i Mihiz u svoje vreme.
 

U međuvremenu se već vodi briga i o daljim koracima. Pritisak „odozdo“ formulisaće M. Popović u zahtev da se u ime očuvanja demokratije pređe na krivično gonjenje. Mehanizam je providan. Ali funkcioniše. 

13. Treba pobeći u stvarnost.

14. Kad vas vidim ovakve, sve mi se nekako čini da ste i onu svoju slavnu revoluciju, svoju 1941-u, pa možda, zašto ne, i svoju 1948-u, prosto izmislili.

15. Od monarhije postoji samo jedan skuplji poredak; to je republika.

16. Niko nikome nema pravo da oduzme život, jer mu ga nije ni dao. To pravo poseduju samo roditelji. Samo su majka i otac pozvani da ubiju svoje dete, jer su mu dali život. Za čudo, oni to pravo najmanje koriste.

17. U milanskom bombaškom slučaju sekvestura je ustanovila najpre da je taj zločin delo radikalnih anarhista, a zatim da polovinu te organizacije sačinjavaju bivši fašisti. Ni najmanje se ne bih začudio kada bi se ustanovilo da njihovu dobru polovinu čine opet bivši anarhisti.

18. Vi kažete: prelazimo u ofanzivu. Ako se ona i na mene odnosi, otvoreno vam poručujem, da sam ja otvorio vrata širom. Nemojte uzimati veliki zalet, jer ćete proleteti kroz ta otvorena vrata. Čuvajte snagu. Trebaće vam jednom.

19. Ne ulazeći u pretpostavke zašto je došlo do 1948. godine, sa gledišta vrhova, sa sigurnošću se može zaključiti da su se oni mali, dakle 99% partijskog članstva opredeljivali po sasvim drugim kriterijumima nego što nam danas žele da predstave. 

Nijedan se „svesni“ pristalica Rezolucije za ovu nije izjašnjavao zbog što je bio ubeđen da je Staljinov koncept socijalizma onaj pravi – nego što je na njemu Staljinov pečat, kao što nema pristalice „jugoslovenskog koncepta“ koji se 1948, izjašnjavajući se za njega, opredelio za neku buduću slobodu (ovo objašnjenje došlo je mnogo, mnogo kasnije da jednom nesvesnom izboru pruži alibi svesnog političkog, pa i moralnog opredeljenja) nego je to učinio iz slepe odanosti partiji – ili iz isto tako slepog straha. 

U oba slučaja su nedostajale osnovne pretpostavke za izbor. Biralo se između dve vere, dva straha, a ne između dve ideje, ili dva poretka stvari.

---