Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1970. godine II deo
7. Nijednoj autoritarnoj vladavini nije potreban sistem
dokazanih istina, nego sistem vrednosti u koje se bez rezerve veruje. Stoga ni
najbeznačajnija pojedinost u takvom sistemu ne sme biti prepuštena pokušajima
opovrgavanja niti i jedna titla javno
zamenjena drugom, jer to otvara širok put sumnje i na one druge, a od toga do
revizije čitavog učenja, pa i njegove diskvalifikacije in extenso samo je jedan
korak.
(Stoga crkva u svom i najmanjem propisu i kanonu brani ukupnu ispravnost celog religioznog učenja, isto onako uporno kao što braneći generalno svoje dogme u zaštitu uzima i neku njenu najsporedniju kanoniziranu posledicu.) Obaranje Staljinovog kulta omogućeno je između ostalog i demistifikaciom Trockog. S Dantonom je i Robespierre zakoračio na giljotinu.
(Stoga crkva u svom i najmanjem propisu i kanonu brani ukupnu ispravnost celog religioznog učenja, isto onako uporno kao što braneći generalno svoje dogme u zaštitu uzima i neku njenu najsporedniju kanoniziranu posledicu.) Obaranje Staljinovog kulta omogućeno je između ostalog i demistifikaciom Trockog. S Dantonom je i Robespierre zakoračio na giljotinu.
8. Niko komunistima ne odriče pravo da se i na planu
kulture bore za svoje ideje, odriče im se, međutim, pravo da tu borbu nazivaju
uzorom demokratskog političkog delovanja, jer ako iz takve „borbe“ proizilazi
onemogućavanje javnog delovanja, atak na golu egzistenciju, javno žigosanje,
crni spiskovi na znanje i ravnanje partijskim organizacijama, hajke, pa čak i
hapšenja – onda je to cinično ruganje zdravoj pameti koja bi pod pojmovima, pa
i pod pojmom demokratije htela bar da podrazumeva ličnu bezbednost.
Nova ideološka ofanziva, kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da misle i da se ponašaju kao demokrati.
Nova ideološka ofanziva, kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da misle i da se ponašaju kao demokrati.
9. Ne biraju ciljevi svoja sredstva, već sredstva biraju
svoje ciljeve. Misliti da ciljevi ne mogu biti uprljani prljavim sredstvima,
koja se koriste za njihovo ostvarivanje, znači stvarima odricati bilo kakve
kauzalne odnose.
10. Despoti zaboravljaju da u borbi za vlast
„razobličujući“ svoje dojučerašnje najbolje saradnike, partnere i suvladare kao
izdajnike, verolomnike ili čak neprijateljske plaćenike, navode ljude na
slobodu da i na njih gledaju sa više rezerve. Neki novi Staljin bar za trajanje
jedne generacije ne bi svojim radom razorio toliki broj odanih duša.
Pretpostavka da su i bogovi ljudi, u
mnogome pomaže da ih lakše podnesemo, ali isto tako da ih se bezbolnije
odreknemo.
11. Sama činjenica da se eventualne razlike u mišljenju
mogu kretati u granicama preliminarnog prihavatnja socijalizma kao najboljeg,
pa dakle i jedinog društvenog poretka – isključuje svako mišljenje, jer mu
ništa bitno ne suprostavlja.
To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime, dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom krugu. Kad mnoge od svojih „slobodoumnih“ prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se, privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim formulacijama:
„Svi smo mi za socijalizam ...“ na putnike koji se na daleki put spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o noge. Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se uopšte mislilo – nije socijalistička.
To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime, dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom krugu. Kad mnoge od svojih „slobodoumnih“ prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se, privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim formulacijama:
„Svi smo mi za socijalizam ...“ na putnike koji se na daleki put spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o noge. Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se uopšte mislilo – nije socijalistička.
12. Povodom beleške pod 8. Ovo, razume se, nije prvi niti
će biti poslednji slučaj da „slobodno“ izražavanje mišljenja ima za posledicu
obračun sve do ataka na egzistenciju. Međutim, kanda se još ranije, pre slučaja
sa „Predlogom za razmišljanje“ i Književnim
novinama, sve jasnije i sve izgrađenije počela, u načinu delovanja
komunističke centrale, da ispoljava nova, nazovi samoupravna demokratska
praksa, njena osnovna načela su: prikrivanje diktature posredstvom angažovanja
masa za ciljeve koji bi se inače prinudom morali ostvarivati
(kao da pritisak na mase takođe nije sila); zatim, prenošenje represivnih instrumenata sa državnih organa na građane, pri čemu nije isključeno da ćemo na vrhuncu ove farse imati državne organe kao „odbranu“ od demokratskih inicijativa, umesto da im oni budu izvršioci (zar nadzorno osoblje na Golom otoku nije „smirivalo“ obračune među prognanicima!).
Najzad, postupnost u realizaciji cilja. Najpre se, naime, u štampi određena pojava notira i generalno okarakteriše kao neprijateljska (Barbijerivi članci o skupu u Studentskom domu). Onda jedna formacija SKJ, recimo Gradski komitet Beograda izvrši specifikaciju političke krivice i u vidu cirkulara ovaj materijal sa „egzekucionom listom imena“ odašlje na stvarnu nadležnost partijskih organizacija, od koji se, dabome, „s razlogom očekuje da će rasmotriti postojanje ovakvih pozicija u svojim užim sredinama“.
Iza toga, prirodno, komunističko jezgro traži od svojih užih sredina da se preduzmu sankcije. Sad više nije reč o političkoj nego o profesionalnoj odgovornosti – Živorad Stojković kao urednik ima da dobije nogu... kao i Mihiz u svoje vreme.
(kao da pritisak na mase takođe nije sila); zatim, prenošenje represivnih instrumenata sa državnih organa na građane, pri čemu nije isključeno da ćemo na vrhuncu ove farse imati državne organe kao „odbranu“ od demokratskih inicijativa, umesto da im oni budu izvršioci (zar nadzorno osoblje na Golom otoku nije „smirivalo“ obračune među prognanicima!).
Najzad, postupnost u realizaciji cilja. Najpre se, naime, u štampi određena pojava notira i generalno okarakteriše kao neprijateljska (Barbijerivi članci o skupu u Studentskom domu). Onda jedna formacija SKJ, recimo Gradski komitet Beograda izvrši specifikaciju političke krivice i u vidu cirkulara ovaj materijal sa „egzekucionom listom imena“ odašlje na stvarnu nadležnost partijskih organizacija, od koji se, dabome, „s razlogom očekuje da će rasmotriti postojanje ovakvih pozicija u svojim užim sredinama“.
Iza toga, prirodno, komunističko jezgro traži od svojih užih sredina da se preduzmu sankcije. Sad više nije reč o političkoj nego o profesionalnoj odgovornosti – Živorad Stojković kao urednik ima da dobije nogu... kao i Mihiz u svoje vreme.
U međuvremenu se već vodi briga i o daljim koracima. Pritisak
„odozdo“ formulisaće M. Popović u zahtev da se u ime očuvanja demokratije pređe
na krivično gonjenje. Mehanizam je providan. Ali funkcioniše.
13. Treba pobeći u stvarnost.
14. Kad vas vidim ovakve, sve mi se nekako
čini da ste i onu svoju slavnu revoluciju, svoju 1941-u, pa možda, zašto ne, i
svoju 1948-u, prosto izmislili.
15. Od monarhije postoji samo jedan skuplji
poredak; to je republika.
16. Niko nikome nema pravo da oduzme život,
jer mu ga nije ni dao. To pravo poseduju samo roditelji. Samo su majka i otac
pozvani da ubiju svoje dete, jer su mu dali život. Za čudo, oni to pravo
najmanje koriste.
17. U milanskom bombaškom slučaju sekvestura
je ustanovila najpre da je taj zločin delo radikalnih anarhista, a zatim da
polovinu te organizacije sačinjavaju bivši fašisti. Ni najmanje se ne bih
začudio kada bi se ustanovilo da njihovu dobru polovinu čine opet bivši
anarhisti.
18. Vi kažete: prelazimo u ofanzivu. Ako se
ona i na mene odnosi, otvoreno vam poručujem, da sam ja otvorio vrata širom.
Nemojte uzimati veliki zalet, jer ćete proleteti kroz ta otvorena vrata.
Čuvajte snagu. Trebaće vam jednom.
19. Ne ulazeći u pretpostavke zašto je došlo
do 1948. godine, sa gledišta vrhova, sa sigurnošću se može zaključiti da su se
oni mali, dakle 99% partijskog članstva opredeljivali po sasvim drugim
kriterijumima nego što nam danas žele da predstave.
Nijedan se „svesni“ pristalica Rezolucije za ovu nije izjašnjavao zbog što je bio ubeđen da je Staljinov koncept socijalizma onaj pravi – nego što je na njemu Staljinov pečat, kao što nema pristalice „jugoslovenskog koncepta“ koji se 1948, izjašnjavajući se za njega, opredelio za neku buduću slobodu (ovo objašnjenje došlo je mnogo, mnogo kasnije da jednom nesvesnom izboru pruži alibi svesnog političkog, pa i moralnog opredeljenja) nego je to učinio iz slepe odanosti partiji – ili iz isto tako slepog straha.
U oba slučaja su nedostajale osnovne pretpostavke za izbor. Biralo se između dve vere, dva straha, a ne između dve ideje, ili dva poretka stvari.
Nijedan se „svesni“ pristalica Rezolucije za ovu nije izjašnjavao zbog što je bio ubeđen da je Staljinov koncept socijalizma onaj pravi – nego što je na njemu Staljinov pečat, kao što nema pristalice „jugoslovenskog koncepta“ koji se 1948, izjašnjavajući se za njega, opredelio za neku buduću slobodu (ovo objašnjenje došlo je mnogo, mnogo kasnije da jednom nesvesnom izboru pruži alibi svesnog političkog, pa i moralnog opredeljenja) nego je to učinio iz slepe odanosti partiji – ili iz isto tako slepog straha.
U oba slučaja su nedostajale osnovne pretpostavke za izbor. Biralo se između dve vere, dva straha, a ne između dve ideje, ili dva poretka stvari.
No comments:
Post a Comment