ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1970. godine V deo
44. Nedavno ponovno zadovoljstvo u gledanju „Prljavih ruku“ – ovog puta na televiziji. Šteta što nije uložen ozbiljniji napor da se ova pozorišna predstava velike izražajne vrednosti na svim linijama, adaptira televiziji umesto što je jednostavno snimljena u toku normalnog izvođenja.
Mizanscen je, razume se, u novim okolnostima neodgovarajući, krupni plan korišćen manje no što unutrašnje konvulzije Oderera, Hugoa pa i Džesike nalažu, a spoljne kojima je obilovala inače dobra interpretacija Janketićeva, delovale su ovde, na uskom vidnom planu, neumesno, pogotovu što se kamere pokatkad nisu interesovale za žižu dramske radnje.
Da budem precizniji: one su se za dramsku radnju interesovale, one su je dosta uspešno registrovale, ali kako televizija više operiše ličnostima nego radnjom između njih, one su tako zapustile dramu ličnosti (problem direkcije, i smene planova). Ljiljana smatra da se igralo gore nego pre dve godine.
Moguće je, razume se, da se cela predstava ponešto izlizala, mada joj je s druge strane, prisustvo kamera moralo dati novu životvornu injekciju, međutim, ja mislim da je taj utisak proizašao iz nedostatka dodatne televizijske režije. Drugi aspekt ove predstave me je pobudio na komentar.
Odmah da započnem zaključkom po kome ovu dramu smatram ubitačnom analizom onih najsuštinskijih mehanizama koji pokreću Komunističku partiju kao organizaciju a ne kao ideju, i ne, dabome, samo nju. Uprkos Odererovoj frazi da je svako sredstvo dobro ako je efikasno, drama u celini dokazuje da ciljevi određuju sredstva samo do onog časa dok ta sredstva ne počnu određivati ciljeve.
Pri tome je presudno da rđava sredstva ne mogu izabrati dobre ciljeve. Drama može biti (ako to već nije) antikomunistička u najvećem stepenu u rukama režisera koji programski ne želi da ima razumevanja prema Sartreovim egzistencijalističkim varijacijama, a još manje da kao Draškić bude njihov odani, uostalom, briljantan tumač.
Stoga tvrdim da je licemeran svaki onaj koji bi tvrdio da bi ova drama kod nas bila davana da ju je napisao recimo jedan od Mihajlovića. Po svojim nabeđenim političkim implikacijama Tikve su naprosto bezazlene, po sredi je prosto kompleks (krivice?) vlastodržaca prema jednoj epizodi istorije. To je inače česta pojava u političkoj povesti totalitarnih poredaka.
Ove beleške su hvatane pri samom gledanju drame, nemaju kontinuiteta, pa bi se jednom opet na njih valjalo vratiti, nartočito na problem promena kursa i njegovo dejstvo na ljudske egzistencije (uporediti problem IB-a, i drugih zaokreta u politici KPJ). Pri tome drama skreće pažnju na pitanje informisanosti. Ko do članova partije stvarno zna šta se zbiva?
Samo Luj i Oderer koji se tamo u pozadini bore za vlast, ‘ajmo reći i za svoje koncepte partijske taktike. Kažem taktike, jer cilj strateški (vlast i određeni društveni poredak) je isti. Oderer to izričito kaže kad govori o tome da je konflikt između njega i Luja nastao samo zbog izbora vremena (ne pominje okolnosti, jer ih u njegovo vreme nema, ali kasnije partija koja ga je ubila kao izdajnika preuzima njegovu politiku na ruski pritisak, pa je čak pred Hugoom kroz večitu
Olgu brani Odererovim rečima). Svi su ostali lutke. A najveća i najtragičnija među njima je Hugo. Za njega je partija najpre Luj, a zatim to bi bio Oderer da je dva minuta ranije ili kasnije otvorio vrata posle svoje hamletovske šetnje po mesečini. Još ću se na to vratiti, da ovu neobaveštenost iz koju nužno proizilaze svakovrsne manipulacije i zloupotrebe poverenja stavim u kontekst recimo 1948.
Zamenimo imena drame odgovarajućim, dobićemo stvarnu istoriju. Koliko je Hugoa to moralo da plati glavom i dušom? Da, zloupotreba poverenja. Kad Hugo, pre no što će pucati u gnjevu kaže da nije ona, Džesika, ga izdala, nego da je Oderer izdao njegovo poverenje, on još ostaje na ličnom planu i partiju ne meša (u prenosnom značenju pošto dramu ljubomore zamenimo dramom izneverenog poverenja, Hugo ipak puca u partiju).
Tek kada mu Olga kaže da je partija izmenila kurs i da je on u tom rasporedu figura izdajnik, on doživljava pravi duševni krah. To je ono duševno ubistvo posle kojeg komunisti postaju beslovesna oruđa u rukama partijske mašine, ili desperadosa koji kao Hugo završavaju u proteštnom samoubistvu.
(U prvom partijskom projektu Oderer je izdajnik, a Hugo heroj – egzekutor suda koji zapravo sačinjava samo Luj; u jednom trenutku se oba kao izdajnici poravnavaju, i kao izdajnici i kao heroji u kolebanju između ova dva određenja;
Oderer umire kao izdajnik – ali herojski umire, a Hugo kao heroj odlazi u zatvor – izdajnički; iz zatvora izlazi kao izdajnik i kao izdajnik umire herojski, a Oderer posthumno postaje heroj. Figure u ovoj ogavnoj igri uvek su iste, samo prema položaju na političkoj tabli menjaju vrednosti i značenja.) Hugo, intelektialac, tradicionalni tvorac i uništač partija i ideologija – zapravo princip smrti; Oderer je princip života.
Revolucija ima i Odererovo i Hugoovo lice, ona je stalna transformacija ovih principa jedan u drugog. Posle odlučujućeg razgovora Hugo je ubeđen da je Oderer u pravu, pa njegov zločin gubi politički karakter, iako sa dubokim značenjem. Hugo veli: „Ako me je ubedio, to je razlog više da ga ubijem“. Evo još nekoliko karakterističnih fraza:
„Intelektualac ne može postati revolucionar, u revoluciji on može postati samo ubica ... Partija je samo oruđe, cilj je vlast“ (a njen cilj je uspostavljanje besklasnog društva, samo se ovde ovaj kontunuitet, bojim se, prekida).
„... Kad buržuj dolazi u partiju, oseća potrebu da nešto od starog života sa sobom ponese, neko slobodu misli, neko iglu za kravatu, a ti svoju ženu ... Od onog momenta kada si pod mojom komandom nemaš ništa svoje ...“ (Oderer)
„Ušao sam u partiju da bih prestao da mislim na sebe“. (Hugo) A u partiji je, misleći kako da sa tim prestane, zapravo stalno to činio. On je tamo rešavao svoj problem, jednako kao i ona dva Odererova autentična proleterska orangutana, svoje a ne tuđe probleme. Društva recimo, ili klase.
„Da si sreo najpre Oderera umesto Luja, onda bi ti njegove ideje izgledale ispravne“. (Džesika). Najzad, zabeležimo još da na Hugoov uzvik:
„Taj tip je opasan za partiju!“ Džesika sa ubitačnom naivnošću kaže:
„Bože, a ja sam mislila da je on njen rukovodilac!“ Svojom dobrovoljnom smrću Hugo iskupljuje zločin, za uvek utvrđuje Odererovo ime u listu partijskih heroja, a svoje u crnu listu izdajnika. On je svoje ruke oprao – a partija?
No comments:
Post a Comment