ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1970. godine VI deo
45. Prasvesna dejstva, presvesna dejstva, nesvesna dejstva, podsvesna dejstva, polusvesna dejstva, svesna dejstva – ah, do đavola!
46. Postupa se uglavnom prema uspomenama, ne i po iskustvu. Iskustvo je organizacija koja zahteva unutrašnji rad, selekciju, odmeravanje, verifikovanje, itd. Iskustvo u dejstvu je organizovan način mišljenja, a uspomena je po svom poreklu običan refleks.
47. Mi smo i od filosofije načinili glumu. Zašto onda ne bi igrali Karla Marxa? Kako bi Kapital ili Manifest izgledali kad bi ga ocenili saveti, adaptirali pisci, retuširali dramaturzi, izrežirali reditelji, odigrali glumci pod vatrom reflektora našeg doba? (Možda Sokratov veliki monolog?)
48. Odsustvo, upadljivo odsustvo politike u Kafkinim Dnevnicima je sasvim razumljivo ako se ima u vidu njegovo poimanje života kao nečije natprirodne i mračne politike, politike koja se istovremeno vodi za nas, u naše ime ali protivu nas. Savremeni sistemi manipulacije nigde nisu našli ovako snažnu anticipaciju kao što je Proces i Zamak. Da, ono što nas zaokuplja su beznačajni simptomi te ahumane opšte politike.
49. Možda mi svi svojim pisanjem nesvesno sprečavamo da nam se život ne uputi neki pogrešnim pravcem, pravcem koga više nećemo biti u stanju da kontrolišemo. Pisanje je, dakle, pored ostalog i vid kukavičluka. Bez obzira, na primer, što jedan pamflet protivu tiranije može biti ubojitiji od mitraljeskog rafala, zašto se u stvari laćamo pera a ne mitraljeza?
50. Nema nikakve sumnje, a o tome često razmišljam, da bavljenje politikom onako kako se ja njome bavim, iz ćoška, samo nanose štetu mom pisanju. Pre svega, ovaj moj dijalog je nemušt, ja sam zapravo mutavac koji uobražava da njegova nema razmišljanja imaju nekog smisla. Kada bi me ovakav sililokvij odveo do nekog javnog čina (ne mislim na beskorisne afekte) možda bi se ovo protraćeno vreme na „polemike“ sa komunistima subjektivno isplatilo.
Čina, međutim, za sada bar neće biti. Onaj Kafkin monstruozni svet tajnih procesa i neprohodnih zamkova preselio se iz spoljne realnosti u našu unutrašnju realnost, pa možda nije daleko vreme kada ćemo sa gorčinom a možda i sa olakšanjem otkriti da onaj tajni proces sa izvesnom smrtnom presudom bez prava na priziv u stvari sami vodimo protiv sebe, da smo one tajanstvene i neprohodne zamkove sami projektovali!
51. Povodom mog Sokrata. Glumac je u večnoj potrazi za sopstvenom autentičnošću, on bira i svoj pravi život iz duboke korpe ponuđenih. (Gluma nije veština, pa i ako jeste onda je to veština nastala iz razočarenja.) Glumac je oličenje apsurda – njegova dvostrukost ponavlja našu, uzdižući je do sablasne metafore.
Za njega su role samo oklopi, kalupi koji mu stoje na raspolaganju da svoju ličnost spozna. Kao odela koja čovek naizmenično proba da bi našao ono jedino odgovarajuće. Ali šta ako je to kapuljača krvnika, triko akobrate, odežda vrača, maska ubice, kostret pustinjaka?
52. Bedna je uloga savremenog romansijera, ne može se više izmisliti nijedno ludilo koje nije i primenjeno i opisano. U najboljem slučaju može mu se istaći neka boja (nipošto dodati) kao završni retuš u slikarskim školama koje se prepušta revnosnim učenicima.
Učenik senči azur na nebu koga je zajedno sa celom neizmenljivom scenom upravo oturio Majstor pre nego što će se uputiti praznom platnu da i na njega četkom nanese već smišljen prizor nekog novog ludila.Istorija je piscu oduzela posao da ih nabraja, psihologija da ih tumači, religija da ih reši, nauka da ih opisuje i kadikad da ih leči, filosofija nad njima umuje, a politika da ih koristi. Šta ostaje piscu?
53. „Pravo očajanje odmah i uvek prevazilazi svoj cilj“. (Kafka – Dnevnici) To je nema sumnje bolesno, ali je tako. Tako je i sa svakom stvari na ovom svetu. I istorija je prava ako prevazilazi svoj cilj, a čovečiji život, naročito.
Moglo bi se kazati, međutim, da je prava istina ona koja sasvim obuhvata svoj cilj (predmet) ali to bi samo prividno bilo tačno, jer se ni zaista prava istina ne može držati samo svog predmeta, ona ga mora prevazići, ona se naime mora dovesti u odnos, produžiti do drugih predmeta. A prava reč? Primena ovog načela na jezik uništila bi očajničku težnju pisaca da njihove reči imaju uvek jedno isto, određeno značenje.
54. „Naime, sve stvari koje mi padaju na pamet – ne padaju mi na pamet počev od kolena, nego tek negde počev od njihove sredine“. (Kafka – Dnevnici) Izvanredno zapažanje.
Da, uvek ste ubačeni u sredinu neke priče, uvek ste u nekom prokletom zadocnjenju, kao da se po savršenom mraku krećete dugo, beznadežno dugo, a onda se sve svetlosti jarko upale i vi ste usred neke bitke, u ludnici, držite devojku za ruku, prisutvujete u svakom slučaju samo drugom činu od dva ili tri, nikad prvom. I vaš je rad uvek neka mučna rekonstrukcija. Podizanje Persepolja s onim nejasnim tlocrtom i nekoliko - kamenčura.
55. Dokle ćemo ljude gurati pred puščane cevi, ubijati im majke pred očima od osam godina, puštati ih da se otimaju o dojku prilikom brodoloma, polagati ih u ljubavni ležaj sa rođenim bratom, usađivati im neodoljivu potrebu da znoj ispod kapaka isteraju ubijajući Arape, otvarati im vrata usamljenog provincijskog doma da bi tamo izmasakrirali čitavu familiju, standardnu i nevinu uz to, nagonili ih da vijaju kaluđerice,
prolazeći pored kurvi koje im se, doduše za novac, nude, vešati ih pomalo i sa sopstvenim uživanjem, pogotovu ako smo vlasni da ih sa vešala skinemo kad hoćemo ili da ih bar posthumno rehabilitujemo, dovoditi ih u idiotski položaj da ne znaju za revoluciju koja im je pre više od dve decenije oduzela imovinu, gnječiti ih sve dotle dok ne ispolje neko mišljenje ili osećanje ili ponašanje za koje mi verujemo da bi ga pod datim okolnostima morali ispoljiti,
navoditi ih da ubijaju babe lihvarke da bi napravili jednog nenadmašnog islednika (čiji metodi spori ali dostižni, uostalom, nisu u Rusiji našli sledbenike) – ima li smisla najuzdržanije nabrajati sve primere, a jedva da ima po koji suprotan, u kojima književnost nije slikajući zlo, zabludu, glupost, porok, zločin i izopačenost pokušala ovaj svet da učini boljim, istinitijim, mudrijim, zrelijim, nevinijim i prirodnijim. A ciljevi ostvaruju li sredstva, ili ipak sredstva – ciljeve?
No comments:
Post a Comment