ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1970. godine.
1. Nema ništa čudnije od pisca. Dok se sav svet ubi radeći, pisac sedi u nekom zabitom ćošku i uporno i s oduševljenjem koje ništa ne može da opravda, slaže reči, ispisujući čistu hartiju. A to što on piše nikoga ne interesuje. Pisanje romana zaista liči na alhemiju, a pisci na sulude alhemičare u potrazi za veštačkim zlatom.
2. Okupira me tema Joseph Fouchéa . Njegova bestrasna poročnost. Sposobnost za političke transformacije, mada su to one bile možda samo u početku, kada je od čoveka u službi Boga – postao sluga naroda. Te narodne sluge obično se pokažu njegovim najtiranskijim gospodarima. Prema Fouchéovom talentu i njegovim inicijativama, policajci tipa Himmlera , a pogotovu Berije , izgledaju nam kao obične mehaničke lutke.
Ako bismo kazali da je to razumljivo, imajući u vidu gorostasne figure njihovih gospodara, Hitlera i Staljina, ne zaboravimo da je u toku svojih pet političkih života (kao da se radilo o inkarnacijama i neprestanom padu na lestvici vrednosti) Fouché iznad sebe, i protivu sebe, imao jednog Robespierrea i jednog Napoleona. Pa ipak je umro u postelji.
U francuskoj istoriji još je jedan Joseph, samo u nerazvijenijem obliku uticaja i amoralnosti, posedovao slične osobine i bavio se politikom na sličan način. To je Richelieuova „Siva eminencija” – Opat Joseph .
3. Plan do 1. aprila 1970. godine:
- „Vrlo poštovani gospodine ministre” – za RTB;
- „Konopac i tronožac” a možda i „Zabavljajući gospodina Martina” – za Radio Köln;
- dramatizacija Vremena čuda (jedne priče) za Crnogorsko narodno pozorište u Titogradu;
- konačna redakcija Hodočašća Arsenija Njegovana i „Genealogija Njegovan-Turjaških” za Prosvetu; - „Dnevnik konfidenta”, „Poslednji Sokratovi dani”, „Izjava Jakova Njegovana” i redakcija Pad Ikara Gubelkijana (pod zajedničkim naslovom „Kolaboracionisti”) za Lausanneu i Nolit;
- nastavak rada na Graditeljima; - stare dnevnike pripremiti za prekucavanje;
- rad na dramaturgiji za jedan film Hajrudina Krvavca.
4. Kao jedan od onih stotinu cvetova koji su pozvani da slobodno rastu, mislim da sam dovoljno izdžikljao. Sada je već krajnje vreme da mi se otkine kruna.
Kada sam već ovde sasvim se pogrešno misli da je Orwell anticipirao budućnost u svojoj 1984 godini. On je samo izvrstan istoričar. Sve što je predmet njegove metafore, već se zbilo (nemački i ruski totalitarizam) kada je njegova knjiga pisana. U njenoj osnovi leže fakta, a ne imaginacija.
5. Intervju V. Ivanovića sa M. Tripalom u Politici od 29. 12. 1969. godine:
„Pomenuli ste komuniste kao manjinu u određenim situacijama. Pošto je Savez komunista vladajuća partija, kako treba da se ponašaju pripadnici jedne takve partije sa prerogativima koje to nosi, kada se nađu u manjini?“
Član Izvršnog biroa Predsedništva SKJ odgovara:
„To zavisi od pitanja o kojemu je riječ. Ako bi se radilo o nekim sudbonosnim pitanjima ja ne spadam u one koji bi smatrali da je demokratija cilj kome sve treba žrtvovati“ .
„Ako bi došla u pitanje sudbina socijalizma u Jugoslaviji naravno da bismo upotrebili sva sredstva da se to spriječi. Ali, ima daleko više pitanja koja nisu te vrste. Prema tome treba ostati u okvirima normalne ideje i političke diskusije”.
6. Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima. Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on uspeti da se približi istoriji osećanja.
Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti. Zatim ono što se nekome događa uvek je manje od interesa nego kako mu se to događa. Ovaj refleks, međutim, čak i u najslobodnijem dnevniku pod nesvesnim nadzorom autocenzure.
No comments:
Post a Comment