Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1970. godine VII deo
56. Možda će Hristina koja je došla na Isidorov pogreb zauvek ostati ovde, jer je sa mužem nesrećna u braku. Možda će se ovde udati za nekog Blagoja na visokom položaju i možda će jednom ipak postati ljubavnica Borislava Pekića .
57. U raju i vatra hladi.
58. Na večeri bio Besemeres . On smatra da humanistička inteligencija umesto odbijajuće arogancije mora da pronađe program i sredstva za pridobijanje tzv. tehničke. Zanimljivo Voberovo objašnjenje Orvelove knjige – bitne osobine jedne dogme o društvu dovedene do svojih idealnih projekcija.
Odlični Mirkovi (autobiografski) Rođaci.
59. Osećajnost koja pisce uopšte čini nesposobnim za vođenje politike je i osnova njihovog talenta. Ako izuzmem nekoliko uostalom sumnjivih primera (Goethe ) deficit ove osećajnosti nije dozvolio Churchill ili Đilasu da se bave književnošću, ili im je dozvolio da se njome bave bez uspeha.
Pa ipak talenat za politiku i talenat za književnost, u svojim najvišim izrazima – istog su kova. To je sposobnost da se gradi i ruši bez sposobnosti da se predvide posledice. Pa često i bez osećanja potrebe da se u njih stekne bilo kakav uvid.
60. Jedan dobar deo dogmi od religioznih do ideoloških je obična konvencija, protokolarno pitanje, ponekad i stvar (dobrog) odgoja. K a d j e i v e r a u B o g a postala stvar odgoja i društvenog protokola zašto se to ne bi moglo desiti (i zar se ne dešava) sa dogmama u konstitucionalnoj revolucionarnosti proletarajata?
61. Mi činimo prave podvige da bismo svoje zablude učinili opštim.
62. Gledao jednu rđavu dramu Arbuzova Utvara Čehova. Međutim, pošto sam je gledao u društvu „komentatora“ došao sam do ubeđenja da za pisca nema goreg iskustva nego da nečiju tuđu dramu gleda tako na televiziji (ne svoju – jer prisutni tada ili ćute ili hvale). Ali na onoj tuđoj nerazumevanje je u neposrednom i razarajućem dejstvu.
63. Dok se život na svim nivoima komlikuje, ili je on oduvek takav bio, ali smo mi tek sada stekli mogućnost i sposobnost da ga takvim vidimo i osetimo, dok pred našim očima kao u garderobi posle predstave činjenice svlače svoje lažne kože, svoje trikoe boje stvarnosti, dok ideje i tzv. realnost munjevito menjaju svoja značenja i ugao se saznanja menja tako brzo kao da mu je osovina neki pomahnitali rotor, dok se sve oko nas razgrađuje i gradi kao da je naše materijalne brzine zamenila neka nova, brza, neljudska, i dok sve te dileme počinju da bivaju i naša zbunjena svest o njima – od pisaca se traži da pišu prostoproširenim rečenicama.
U afirmativnim i negativnim konstatacijama. A nije li to zapravo bekstvo u konstatacije? Konstatovati – to je opisivati. Stav pisca je u selekciji. On je lopovski prokriumčaren u onome što je izabrao da vidi kao i u onome što je odbio da vidi. Laž ortodoksne realističke škole je u tome što ona propoveda jednu lažnu i nemoguću neutralnost.
Piščev stav je tada kukavičije jaje podmetnuto u gnjezdo stvarnosti. Više polažem na to da zaustavim ionako lažnu radnju (koja je stvarna samo ukoliko sadrži elemente moguće stvarnosti) i da pristupim komentarisanju nego da svoje dileme i svoje mišljenje putem pripovedačkog manira pripišem toj stvarnosti. Takva realistička stvarnost ne postoji, ona samo liči onome što se stvarno događa. Ponegde se lopov lako a negde teže prepoznaje, ali on je tu kao na dečijim grafičkim skrivalicama.
64. Nekada sam kritičaru bio cilj, sad sam mu sredstvo. Do juče sam mogao da očekujem da ću mu biti bar tema, danas sam mu tek dosadan i rđav povod. A sutra?
65. Odbijam da zauzmem stav – unapred. Odbijam da bilo o čemu odlučujem unapred i da moje ponašanje u svakom pojedinačnom slučaju podređujem jednom opštem, unapred usvojenom regulative, bez obzira da li je on formiran kao religiozni, moralni, filosofski, ili politički sistem.
Hoću da se ispoljavam u neposrednom dodiru sa stvarnošću i ne prihvatam da se između mene i te realnosti nađe bilo kakva misaona barijera. Mogu, dakle, i da budem protivurečan. Međutim, to nipošto ne znači, niti je isključeno da se posmatrajući moje ponašanje u pojedinim slučajevima, post festum u njemu ne otkrije neka logika. Zar se bez sistema, bez prinude preventivnog stava zaista ne može živeti?
66. Poruka Milovanu Đilasu: vi više ne vladate ljudima, vi još ne vladate idejama, a rečima nikad niste stvarno vladali. Ali vi ste vladali ljudima, i ideje su nad vama vladale, pa ćete jednom možda i sa svojim pravim rečima da se nađete.
67. Reči imaju kontekst, dela ga nemaju. A ako ga imaju šta se pod njim podrazumeva? Kakva je razlika u kontekstu između rečenice: „Ja sam ubio jednog čoveka“ i stvarnog ubistva tog čoveka? Svi pravi pisci žele da izbace kontekst iz svojih dela, (kontekst u smislu sposobnosti jedne reči da označava više stvari ođednom), svi državnici žele da ga u svoja dela uvedu.
(Obilje konteksta u postupcima i obeležava suštinu jednog političkog čina. U tom smislu je Đilas verovatno i rekao da Tito nije marxist već političar.) Svaki pravi pisac želi da bude shvaćen samo na jedan način, onako kako svoje reči sam shvata. Državnici ne žele da budu shvaćeni – uopšte. Naime, oni žele da njihove reči imaju onoliko značenja koliko ima konteksta stvarnost kojima se obraćaju.
No comments:
Post a Comment