Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 III deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1970. godine III deo 

20. Zamislimo da Staljin nije umro i da je u miru doživeo onu duboku starost u kojoj se neumitno gase i razaraju sve duhovne i duševne moći, i u kojoj telo na svim linijama otkazuje poslušnost. (Može se raditi, naravno, i o kome drugom vođi, Hitleru recimo, ili nekome tipa Joseph Fouchéa.) Taj čovek se u društvu nešto mlađe žene ili svoje odane domaćice seća epizoda iz svog života i svoje vladavine. Možda sluša svoje govore snimljene na pločama, opise iz knjiga, ili gleda dokumentarne filmove o sebi. Kakav prizor?!

21. Pišem o onome što mene boli, a vi pišite o onome što vas boli, ali mene boli stražnjica za ono što vas boli, kao što vas boli stražnjica za ono što mene boli. Taj bol je jedina istina u odnosima među nama.

22. Neravnopravna borba sa sudbinom (određenjem da postane bubašvaba) koju je vodio Kafka u Preobražaju i njegovo očajničko nastojanje da, uprkos ravnodušnosti pa i kasnije i neprijateljstva okoline, što duže sačuva svoju ljudsku prirodu i svoje humane uspomene – koncentrat je onih mučnih, često uzaludnih napora kojima smo podvrgnuti gotovo čitavog života.

23. Posle izdaje, posle obelodanjenja slova pisma koje se na njega odnosi, Juda Iš Cariot kod – majke. Samo je Hristos u „Vremenu vaskrsenja“ čovek koji uistinu bira.

24. „Koji je najsrećniji dan u vašem životu? Kad usred noći čujete lupu na stepeništu, a zatim neko zakuca na vaša vrata. Kad ih otvorite, jedan od tri uniformisana čoveka vas pita: ’Jeste li vi Ivan Ivanović?’ – Tada sigurno znate da je to vaš najsrećniji dan. Možete mirno odgovoriti:

- ‘Ne. Ivan Ivanović stanuje sprat više!’“ –

Eto, to je svet u kome se gradi „svetla budućnost“ za našu decu.

25. Nije najveća nesreća u tome što se nemoralno ponašamo već u tome što to ponašanje smatramo normalnim. A to je siguran put da ga jednom smatramo i moralnim.
26. Konopac i tronožac; Zabavljajući gospodina Martina; Vrlo poštovani gospodine ministre; Čudo u Gadari; Generali ili srodstvo po oružju; Memoari vojvode od Otranda ili jedno popodne Joseph Fouchéa. (Sve bi ovo mogle biti pogodne radiodrame.)

27. Da bi čovek shvatio sopstveni život nije neophodno da menja tuđe, put koji obično biraju političari. Dovoljno je da izmeni svoj. Svaki čovek koji je to u stanju ima izvesne šanse da život proživi realno, ne samo da ga odsanja.


28. Neizostavno, vrlo precizno ispitati ulogu i njen razvoj (Ljuba Tadić u slučaju Tikava) inače bi mu, čak i bez obzira na opštost teme u Sokratu mogla biti naneta nepravda. Razgovarati povodom toga sa Radom Đuričin .

29. Da čovek uopšte bio političar (ne onaj koji i politički misli, nego onaj koji politički deluje) povrh svega mora imati đavolski razvijenu samosvest. On jednostavno mora biti dovoljno uobražen i tašt da poveruje u sopstvene sposobnosti rukovođenja. On mora smatrati da zna, ume i može više od drugih ljudi, jer inače ne bi ni poželeo da u vladanju sudeluje.

On, dakle, mora da poseduje i to neizostavno i u principu jednu od najodvratnijih osobina koje odvajaju čoveka od životinje – sujetu. Greh oholosti mora biti njegov prvi greh, a nije poslednji kao što se rado misli. Taština nije posledica već uzrok vladanja. (Uostalom, državnići služe istoriji samo dok se u nju „ne uvale“ – onda istorija služi njima.)

 30. Savršeno je irelevantno kakvog su porekla (eksploatatorskog ili radnog) i razlike u prihodima i imovini kada su im posledice (socijalni efekti) neizbežno i neotklonjivo klasne.

31. Forma je konvencija koja se menja, suština je ono što bi moralo da je iz sebe proizvodi onako prirodno kao što vodena para obrazuje oblak. (Ono što pri tome čini njegovu formu ne zavisi samo od suštine, od, recimo, gustine vodene pare, nego i od vazdušnih struja, spoljašnjih elemenata koji sadejstvuju u njegovom oblikovanju.)

Konvencije su, dakle, ti spoljni faktori koji ravnopravno sa unutrašnjim (prirodnom formom kojoj teži svaka suština) oblikuju i umetnička dela. A činove? Moralne činove? Sadržina jednog moralnog čina je u njegovim posledicama. Forma u načinu na koji se on izvršava, u osećanju koje ga prati. Da li je bolji onaj koji siromašnome „poda“, mada ga prezire, pa to čini često samo zarad okoline, ugleda ili taštine, ili onaj koji za svoje neodazivanje poseduje puno socijalno i moralno opravdanje?

Problem je ovde u sadržini. Ako bi se akt milosrđa merio prema kriterijumima iskrenosti, prema vrednosti motiva, nesumnjivo bi onaj koji je nije udelio, paradoksalno, zar ne? bio milosrdniji od onoga, koji je dao svoj prilog. Ako bi se, međutim, kao merilo milosrdnosti uzela stvarna pomoć onome koji je ište, neiskreni darodavac bi uvek bio milosrdniji od savršeno poštenog i iskrenog ali nemilosrdnog – nedarodavca.

Ovde je dakle suština u onome što se vidi, što deluje, u delu (dakle u formi) a forma kao način, kao oblik je, neočekivano, u onome u čemu smo uvek pogrešno tražili suštinu. Moral je, dakle, kategorija ponašanja, a ne mišljenja i osećanja. Njegovi su kriterijumi u posledicama po druge a ne po sebe. U krajnjoj liniji mogao bi se zamisliti ekstremno neiskren čovek čiji bi život bio uzor moralnosti.

32. Odsustvo plavog mastila iz dnevnika svedoči o odsustvu stvarnog života. Sve druge boje, a pogotovu isečci dokazuju da se u poslednje vreme, po povratku iz Engleske naročito, ceo moj život odvija više kao komentar nego kao radnja . Uostalom, ja sam to i želeo, bar za neko vreme. Ali, ipak to nije onaj moj manastirski predah, ono samotničko sabiranje, koje sam projektovao. Ne još.

Pa dobro, zabeležimo onda da gospođici Jan Becker i gospodinu Hammu (u čijem se semenu, nota bene, imađahu da rađaju sluge narodima) treba poslati knjige za prevođenje; da treba u ovu godinu ući sa umerenim pouzdanjem koje će uglavnom zavisiti od pošte; da treba odbaciti sve one kompromise koji ne proističu iz sopstvene sumnje; da se ni u ime čega ne dati praviti mamlazom; najzad, da ponovo treba čitati više ljude koji misle uzaludno, nego one koji delaju – rđavo.

33. Danas sam na Slaviji sreo čoveka čije su grudi bile pokrivene kolajnama, medaljama i odlikovanjima. Prolazio je kroz blato čilo i ponosito. A imao je i zašto, sva odlikovanja su bila od pleha. Očigledno je bio gord na svoj rad.