Dnevnik Borislava Pekića 23. mart 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 23. mart 1983. godine 

Vreme kao vrtača (O shvatanju vremena u Runu za Građenje runa)

Jedna beleška o Runu koja je u izvesnom smislu nastavak beleške od 22. marta. Vreme kao vrtača. Slika vremena kao dinarske vrtače, čiji se kameni segmenti šire prema vrhu, a sabiraju u jednoj najnižoj tački na dnu, moguća je.

Evo jedne ilustracije. Ona je uzeta iz šeste knjige, treće parnice, prve epizode, dakle 1903. godine. Ovde je odnos između kompozicije i shvatanja vremena u Runu dat na jedan nešto uprošćen način, ali dovoljno ilustrativan da se može zamisliti ta slika vremena kao jedne vrtače, kao jednog grotla, koncentričnih krugova, kojima se ide prema dnu.

Istovremeno valja odrediti odnos između kompozicije. Između prostornog vremena, da to tako nazovem, koje vlada u samoj epizodi, i stvarnog vremena, koje je obuhvaćeno sećanjem Gazdinim unutar epizode. Taj odnos nije upravan, naime u tom smislu niti je paralelan, niti širina kompozicionog prostora poklapa se sa širinom romanesknog vremena, nego kao da idu u suprotnim pravcima, kao da čovek istovremeno polazi s dna grotla da bi stigao do njegove površine u onom trenutku, dakle istovremeno kada polazi s njegove površine, da bi stigao do dna.


Time se perspektive seku, prelamaju i dobija se ona emulzija kojom se ta jednovremenost izvesnih događaja, odnosno svih zapravo događaja, jednovremenost njihova, u misaonom, a i u mitološkom smislu može dokazati. Na primer, s gledišta kompozicionog, najuži oluk je onaj oluk, u stvari, do koga stižemo na kraju. S gledišta vremenskog, taj oluk je najširi.

Ja ću početi obrnutim putem, poći ću od kompozicionog najšireg oluka, a vremenski najužeg. To je prvi taj oluk, to je noć između 29. i 30. maja, kada Gazda Simeon Njegovan prisustvuje, kao jedina osoba, sahrani poslednjeg Obrenovića u staroj crkvi, kapeli Svetoga Marka, tamo gde je danas nova crkva, dakle na tom istom mestu, i razgovara s mrtvim Aleksandrom.

Drugi krug, drugi oluk, koji je u vremenskoj dimenziji širi od prvog i iz njega proizilazi, ali je u smislu kompozicionom uži, to je noć između 28. i 29, dakle prethodna noć, koje se seća Gazda unutar ovog prvobitnog sećanja, kada Hadži Toma i Gazda iz kapije ruskog poslanstva, u današnjoj Titovoj ulici, bivšoj Kralja Milana ulici, preko puta dvora, dakle staroga konaka koga više nema, sad je tu novi dvor, posmatraju prevrat i, na osnovu zvukova i Hadži Tominog poznavanja plana,

rekonstruišu tok prevrata i ubistva. Iz toga proizilazi treći oluk, s još većim, prostranijim vremenskim obuhvatanjima, ali kompoziciono daleko uži, to je onaj oluk, oluk koji se još širi, jer stojeći u kapiji, seća se, iz jednog sećanja koje je već samo po sebi sećanje, dakle iz tropskog sećanja, Gazda na izvesne momente iz vladavine Aleksandrove koji su do prevrata doveli, do prevrata a i do njegovog učešća u zaveri.

Posledica je najširi spoljni krug, u vremenskom smislu, a najuži u kompozicionom, kojim se ova vremenska vrtača, u vremenskim dimenzijama, romanesknim dimenzijama, ne kompoziciono tehničkim, prostornim, spaja s drugim vrtačama vremenskog geološkog masiva, obuhvata sećanja, o Obrenovićima uopšte i o odnosima Njegovana i Obrenovića i predstavlja personalno istorijski oproštaj s njima od strane Gazde, a preko njega i od strane Njegovana.

Time bi se ta vrtača, kako rekoh, našla na površini i spojila s drugim kraterima u jednoj jedinoj prostornoj, kompoziciono prostornoj i vremenski uzetoj ravni.

Ono je naravno jedna idealna slika spomenute epizode i ja kad budem pisao nisam siguran hoću li je moći tako idealno i sprovesti, jer već sada vidim izvesne nemogućnosti vezane za naročitu konstrukciju ove epizode. Ja ću biti prinuđen da povremeno napuštam ovu geometrijski shvaćenu kompoziciju i da pošto sam jedanput sišao u kapiju Ruskog poslanstva, dakle u jedan kompoziciono uži krug,

vremenski širi, povremeno se vraćam u onaj prvi krug i iz njega izlazim u druge krugove, tako da ta vrtača nema apsolutnu geometrijsku formu, dakle formu jedne vrtače, koja bi bila oslobođena hrapavosti onih unutrašnjih škrapa, unutrašnjih staza kamenih, koje presecaju ove koncentrične krugove, nego ću biti prinuđen da je shvatim potpuno prirodno kao i svaku vrtaču, gde ti krugovi bez obzira na kojim nivoima, povremeno se mešaju, spajaju i tako daju jedan nepravilan oblik.

Međutim, lako je zamisliti sledeću pripovedačku situaciju koja će bolje da ilustruje ovo što ja ovde tehnički očevidno neću biti u stanju da izvedem, a što za ovu priliku i nije neophodno. Mi možemo zamisliti svog junaka u jednoj situaciji koja je slična ovoj situaciji Gazdinoj na noćnoj sahrani, noćnom opelu Aleksandru Obrenoviću.

Uzmimo da je to junak koji stoji negde, recimo na Kalemegdanu, na bedemu kalemegdanskom, i posmatra reku koja teče ispod njega. Tada, u tom trenutku, on se može sećati recimo vremena okupacije i vremena kada je na jednom brodu prelazio u Zemun i taj brod doživeo brodolom. To je onaj poznati brodolom u kome je jedno stotinu ljudi podavilo se u velikoj iznenadnoj buri, oluji koja je počela da briše rekom. On je bio na tom brodu i sad se on toga seća.

Ali onog momenta kada je on prešao s obale na taj brod, a to se dogodilo u prošlosti, recimo dvadesetak godina ranije, on napušta ovu poziciju i postaje deo one druge, ne samo kompoziciono tehničke romaneskne pozicije, nego i vremenske pozicije.

Dakle silazi na taj brod, na njemu je objektivno i u datom trenutku, pre nego što će bura naići, dakle bura još nije naišla u datom trenutku, a posmatrajući stvar s obale iz druge vremenske perspektive, ona je davno prošla, već tu dolazi do tog prelamanja vremena, on je možda sedeo na nekoj klupici na palubi i sećao se jednog prijatnog doživljaja koji je imao s jednom ženom. Odnosno recimo da je to bio jedan neprijatan doživljaj, zbog toga što bismo na taj način priču mogli lakše produžiti.

To njegovo sećanje koje ga vraća dvadeset godina unazad, on je tada bio mlad, završilo se katastrofalno za njega, ali u datom trenutku on više nije na palubi broda, nije na toj klupi, on je dvadeset godina ranije u jednoj situaciji u kojoj se on s tom ženom nije pokazao kao muškarac. To ga je ponizilo i to predstavlja jedan značajan udar u njegovom ne samo seksualnom nego, naravno, i psihološkom životu, koji je odredio njegovo ponašanje prema ženama i ne samo prema ženama, za dugi niz godina, dok to nije revalorizovano jednim drugim uspešnim encounterom.

Dakle, sad je on već u jednom trećem oluku, a bura s realne tačke gledišta još nije došla, a u međuvremenu je i došla i prošla, i sve se u međuvremenu dogodilo. Ali mi se sada zajedno s njim nalazimo u trećem oluku u onom trenutku kada se on uspešno ne pokazuje kao muškarac.

Mi sad možemo objašnjavati razlog tog njegovog neuspeha, na bazi jednog trenutnog sećanja koje ga se dotaklo, i koje ga je onemogućilo u tom činu, u onom trenutku kada se to od njega zapravo očekivalo i kada je sve do tada išlo, teklo, dobro. To je jedno sećanje na trenutak kada je zatekao svoju majku u jednom nepriličnom, za njega nepriličnom, odnosu s jednom drugom osobom, u ovom istom odnosu u kome se on sad nalazi.

Međutim, mi se već nalazimo objektivno u četvrtom oluku, u jednom četvrtom vremenu, gde dolazimo do dna naše priče. I mi smo sad vlasni da, tehnički uzevši, na ma koji način izvršimo jedno vertikalno povezivanje vremensko, pošto smo obavili to na horizontalnom planu, i to u smislu vrtače, u smislu sve dubljeg i dubljeg poniranja u vreme.

U ovom slučaju vreme koje je naizgled samo šire, zapravo je sve uže i uže, jer dolazi do same biti vremena, do same sadržine vremena, možemo uraditi jedan nagao skok i ponovo se naći na onoj bankini s koje čovek posmatra reku, na kojoj više nema nikakvog broda, nema ničega, jedno drugo je vreme, za sve ljude, pa ovog puta i za njega.

Ali mi možemo uraditi i nešto drugo, mi možemo ono staro vreme privući ponovno na bankinu i sada bez svih posredstava, bez posredstava broda, posredstava onog odnosa sa ženom direktno razmišljati, odnosno sećati se onog prvog trenutka do koga nas je čitav ovaj niz sve užih i užih sećanja doveo.

Sada, ako nismo zadovoljni ovim pomalo puritanskim i viktorijanskim pozivom na sećanje što ga je izazvala reka, jer prirodno je čovek koji dolazi na jednu reku gde umalo nije izgubio život, prirodno je dakle da se on seća trenutka u kome taj život je mogao da izgubi, ako nismo zadovoljni time, mi možemo uneobičajiti jednim drugim motivom koga glavni junak u prvom trenutku nije bio svestan.

On naime vidi fuguru Pobednika, figuru koja neodljivo ga podseća na falus i to je onaj pravi motiv koji više nije viktorijanski koji ga je odveo u sećanja, sećanja koja suštinski nisu sećanja na jednu predsmrtnu situaciju, nego na jednu seksualnu situaciju, doduše ove dve situacije i psihološki i čak i ontološki, hajde da tako kažemo, mogu da se porede.

Ako bi on sada, da stvari komplikujemo na intelektualnom planu, bio ne samo obrazovan nego čovek koji bi se bavio izvesnim specifikumima antičke mitologije, njemu bi poznati bili falusni motivi, njega bi taj Pobednik još intenzivnije vezao za predstavu falusa, za predstavu dionizijskih misterija, za predstavu Pana, za predstavu svih božanstava koja su s falusom bila u vezi. No time ova beleška prelazi u jednu sasvim drugu temu.