ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 24. mart 1983. godine (nastavak)
Umetnost i stvarnost (o Ahasferovskoj sudbini umetnosti)
Ahasferos je bio osuđen na besmrtnost kao na pakao. Na večno lutanje kao na pakao. Na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodio kazne, morao je umreti, a to mu je po definiciji kazne bilo nemoguće. Tu leži i paradoks umetnosti. Umetnost je osuđena na život kao na pakao, na večno traganje kao na pakao, na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodila kazne, morala bi stići do istine, a to joj je po definiciji kazne nemoguće.
Još o umetnosti („Umetnost i stvarnost“)
Nekoliko daljih ideja o umetnosti. Odlivkom stvarnosti dobija se njen pojavni nivo. Samo svrsishodno prekombinacijom fakata dobija se i njen smisao. Pojavni nivo nije samo niži oblik umetničkog saznanja zato što joj slepo veruje, već i stoga što je nužno reducira. Ja ne razbijam vreme da bih razbio biće, nego da bih ga ponovo sastavio. Samo s ponovo sastavljenim bićem, onako kako je majka Tetida sastavljala Ahilove ostatke, moguće je razbiti mrtvački kovčeg vremena.
Ma kako je da je u našem delu uvek se ogleda ograničenost vremena u kome se stvaramo, ograničenosti medijuma s kojim radimo, ograničenosti našeg talenta i naše ličnosti i najzad ograničenosti trenutka u kome sve te ograničenosti daju bolju ili goru kombinaciju stvaralačkih uslova, plač i smeh su dva osnovna vida našeg spajanja sa svetom. Plač i smeh su takođe dva od najdublja vida ulaska i prodiranja sveta u nas. Otuda tragedija i komedija su dve najbitnije forme enozisa sveta koji postoji i sveta koji se saznaje.
No comments:
Post a Comment