Pages

Monday, June 15, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 31. mart 1983. godine




Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Četvrtak, 31. mart 1983. godine

Pseudograđanska klasa (osnova za esej)

Smrt i vaskrsenje građanske klase. Prelistavam Književnost, dvobroj 3/4 za 1983. koji donosi drugi nastavak izbora iz moga Dnevnika pod naslovom Ukus meda ili vreme otvaranja.

ablogsstruggle

Na strani 507, pod podnaslovom Pokušaj ubistva ali i ključ za graditelje, nailazim na jedno definisanje smrti stare građanske klase, i to na sledeći način:

„(...) U Graditeljima još nema centralne, sredotežne teme, nema onoga što uvodi u smrt i pečati, nema sudbine. (Nema, zapravo, Mannovog tifusa. Mann je Hanovoj bolesti dao metafizičko značenje sudbine. Jedne građanske antiherojske sudbine. Smrti raspadanjem, u kojoj nestaju muškarci Budenbrokovih, da nad Hanovim grobom ostave osam žena, osam antičkih narikača u crnom, u lamentaciji ne samo nad anđeoskim detetom, već i nad celom građanskom klasom, njenim životnim vrednostima i njenim načinom života. 

Prošlo je dosta vremena otkako je mali Hano Budenbrok, uz blagoslov pastora Pringshajma, položen pod krst s porodičnim grbom libeških konzula, i sudbina Hanove klase ostala je ista – crna kao što je sa žaljenjem ali i s nepodmitljivom istinoljubivošću opisao Mann – ali se dramatično izmenila njena forma. 

Nije više u pitanju spora, gamižuća bolest koja izjeda iznutra, ostavljajući telo katkad u sasvim očuvanom stanju – pri čemu se pod telom podrazumeva posed, koji onda preuzimaju raznovrsni legati i fondacije – već univerzalna epidemija koja napada spolja, udara kao grom, uništava poput Božjeg kaštiga, svirepo, temeljno i bez poštede. 

Hanov tifus može ličiti na tako nešto, ali nije. Tifus je ovde licentia poetica sudbine, nije licentia istorica. Da ima živih Budenbrokovih, porodica bi nastavila da živi kao da Hano i nije umro. Danas to više nije moguće. 

Danas i ono što preostane – Isidor, na primer, ja, Ljiljana, i toliki naši prijatelji – zauvek ostajemo bolešću obeleženi, zaraženi, za smrt izdvojeni; mikrobi sudbine koja je uništila naše vrednosti i naš način života, ma šta se o njemu inače, s pravom ili ne, mislilo, izgubili su, doduše, svoju žestoku inicijalnu virulenciju, ali u nama još rade, još razaraju, još nas ubijaju; umiremo kroz jedan nečujan, nevidljiv proces, koji se neupućenom čini kao rekonvalescencija, a u stvari je približavanje bolesti svom neminovnom infaustnom kraju. 

Svi smo mi terminalni slučajevi. Ceo moj život, život moje Ljiljane, život Isidorov bio je od 1944. prosto jedna lucida intervala, lažno ozdravljenje, ’veselost pred agoniju’, koja će svoj pravi smisao otkriti Isidoru Njegovanu negde između 1965. i 1970, a meni ko zna kada, ali jednom – bezuslovno. 

I cela moja literarna avantura nije, možda, ništa drugo nego jedan sablasan pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem... (...)

Tu postoji još jedan nastavak iz stvarnog dnevnika, koji je za Književnost isključen, ali nije od interesa za ono što momentalno imam povodom toga da kažem.

Sada, nakon više od 15 godina, jedva da imam šta da promenim što se tiče umiranja stare građanske klase, koje se nastavlja i koje je gotovo već i završeno. Završeno u pogledu onih formi građanske klase koje ja još uvek pamtim. 

Ono što imam da dodam odnosi se na rađanje jedne nove građanske klase, nipošto kaste kao što su želeli izvesni kritičari socijalizma, i to s leve strane, još onda dok su ti kritičari kao disidenti držali da socijalizmu ima spasa, da postoji zapravo ovde samo njegova revizija u jednom negativnom desnom obliku, ali da je srce, srce socijalizma, ostalo levo i progresivno, dakle jedna građanska klasa u onoj istoj klasnoj socijalnoj formi u kojoj je ona umirala.

Izmenili su se samo izvesni psihološki uslovi, izvesni misaoni uslovi postojanja te klase i njen pogled na svet. Ta klasa se rađa u proletersko-socijalističkoj stvarnosti, jedne proletersko-socijalističke države, bar po dogmi ako ne i u realnosti, rađa se u stvari socijalno od ostataka razorene stare građanske klase i nižih socijalnih slojeva, koje je neprestano u svojoj borbi za opstanak snabdevaju sve novim i novim količinama ljudskog materijala.

Međutim, razlika između idealnijih formi izumrle, ili umiruće još uvek stare građanske klase i realnih formi ove nove veoma su velike i one su u prvom redu na jednom duhovnom planu, ali to i ne začuđuje s obzirom na poreklo ove nove građanske klase. 

Ona je stvorena od razorenih ostataka stare građanske klase, od onih ostataka u kojima su pravila igre, načela duhovna, izvesne više vrednosti opstanka nezavisno od ekonomskih uslova već bile u potpunom truljenju, tako da je nova građanska klasa od stare dobila samo otpatke ideja, negativnu stranu ideja, i ono što je i staru građasku klasu kvalifikovalo kao jedan negativan istorijski oblik. 

Od sveže krvi, od onih koji su se dizali i koji se dižu iz novih socijalnih, odnosno nižih socijalnih sredina ne može se ništa vredno dobiti osim vitaliteta, osim da se uspe po svaku cenu.

Tako se stvorila nova građanska klasa koja se od stare razlikuje socijalno po tome, između od ostaloga naravno, što je stara posedovala sredstva za proizvodnju, a ova druga ta sredstva ne poseduje, ali ih u punoj meri iskorišćava u lične svrhe kao da su njena. A to je samo jedan momenat sličnosti i razlika između te dve klase. 

Drugi se bazira na ovome što sam rekao, na velikoj moralnoj razlici shvatanja građanstva nekada i sada, moralnoj razlici između ideja građanske klase nekada i sada, i između onog ukupnog dejstva što ga je građanska klasa imala na istoriju nekada i što ga ova nova pseudograđanska klasa ima danas. 

Ova nije kadra da stvori neki vlastiti moral kao što ga je stvorila ona stara, ma šta čovek o njemu mislio, ona je kadra samo da koristi negativne strane starih morala i da nalazi alibije za svoje ukupno dejstvovanje. Ona nije u stanju da stvori novu filosofiju, kao što je stvarala ona stara. 

Ona je u stanju i kadra samo da koristi izvesne aspekte mnogobrojnih filosofija koje joj stoje na raspolaganju u jednom jedinom naporu i s jednom jedinom svrhom da sebi obezbedi materijalnu prevlast. Po formi kadikad možda i slična, po duhu ona je karikatura stare građanske klase. U odnosu na političku stvarnost u kojoj živi ona je kompromiserska. 

U odnosu na duhovnu stvarnost ona je ravnodušna. U odnosu na materijalnu stvarnost ona je eksploatatorska. U odnosu na moralnu stvarnost ona je destruktivna.



No comments:

Post a Comment