Dnevnik Borislava Pekića 31. mart 1983. godine (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Četvrtak, 31. mart 1983. godine (nastavak)

Gladijatorske intelektualne igre (s Kermaunerovim Dnevnicima)

Ovaj zapis odnosi se na Književnost 3/4 od 1983. i na Dnevnik Kermaunera, strana 483. Povodom Nove revije u kojoj, vidim po Dnevniku, učestvuje vrlo aktivno Kermauner. On kaže na jednom mestu, u vezi s onim što naziva očevidno gladijatorskim igrama, istim onim nazivom kojim sam ja nekoliko puta u toku više godina nazivao i polemike naše intelektualne i ono što se u javnom intelektualnom životu kod nas događa, on kaže:

„(...)  S jedne strane čeka javni tužilac kome je sumnjivo i najmanje odstupanje od norme, naše pravo je još uvek klasno, a šta je klasno to ne određuje pisac. S druge publika željna krvavih gladijatorskih igara zahteva tekstove koji idu preko uobičajene i čak preko dozvoljene granice, samo je to zaista uzbuđuje. Napredovati dakle oštricom noža. (...)“

Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje-više zabavne, manje-više prljave, manje-više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i s izvesnim razlikama i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našega doba i naše stvarnosti koja se razlikovala od rimskog doba i rimske stvarnosti. 

Što se tiče borbenih pravila, pravila igara, ona su, osim osnovnog da se mora pobediti, izmenjena utoliko što danas pobeda ne donosi uvek i šansu da se preživi. Nekada ste savladali svog protivnika i očekivali od publike znak koji je odlučivao o njegovoj sudbini. Publika vam je mogla dati znak palcem gore i zahtevati da ga poštedite, što ste vi bili obavezni da učinite, ili, što je bilo češće, znakom palca dole određivala je da ga morate dotući, što ste opet morali činiti. 

Danas bez obzira na to kakav znak vi dobijali od publike, on se nije, kao u rimsko doba, odnosio isključivo na onoga koji je pobeđen, koji je pao, on se može odnositi i na vas. Ili protivnik može dobiti znak da, ako mu je što života još ostalo, uzme ga vama. Zatim, može se dogoditi da dobijete zadatak, odnosno odobrenje da dotučete protivnika a da vi, pobednički izlazeći iz arene, sami budete dočekani i iza leđa ubijeni.

Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu, naprotiv sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne.Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku neke sporedne uličice. 

Nauk bi dakle bio ne učestvovati. Međutim, poneki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu. Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom na našu stvarnost, važi pravilo da se ne borite i od vas iz carske lože, naročito ako se borite s carskim zastupnicima, očekuje se da ne upotrebite svako svoje oružje i da budete svesni da vas mora on pobediti, da vi morate biti pobeđeni i da samo ukoliko ste pobeđeni možete eventualno da očekujete neki oproštaj, koji se obično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje. 

Vi se sada u toj intelektualnoj, duhovnoj areni borite iako imate trozubac na primer ili mrežu, borite se samo trozupcem, a mrežu upotrebljavate isključivo za mahanje. Dakle za fingiranje borbe. Od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako pobeđeni da publika ne vidi kako je sve to namešteno.

Vaš protivnik, naravno, niti ima takvih skrupula, niti se od njega traži da ne upotrebi svu svoju snagu i svako svoje oružje, pa ako postoje i neka specijalna pravila i ograničenja, da i njih prekrši i da se to, iako se javno vidi, ne uzima u obzir prilikom prosuđivanja pobede. Tako tamo na pesku arene vi se možete dogovoriti ili vam može biti rečeno da ćete kao borac naoružan mrežom i trozupcem imati posla s recimo jednim Tračaninom koji će biti naoružan malim okruglim štitom i kratkim mačem. 

I tako će u početku i biti. Međutim, vi ćete otkriti, pošto budete priterali Tračanina uza zid, pa čak i ako ste toliko smeli nabacili mu mrežu na telo, otkrićete da su pravila igre izneverena, jer će se u tom trenutku pojaviti iza vaših leđa jedan drugi Tračanin koji uopšte nije dogovoren i koji će vas napasti, a zatim treći, četvrti i peti i vi ćete se na kraju te igre naći opkoljeni s pet Tračana s kojima svakako nećete moći izaći na kraj. 

Carska loža će otvoreno navijati za vaše protivnike, pa premda je to bilo i u rimsko doba, nikada nije bilo dopušteno da se u areni bore slobodni građani, a to znači nije se moglo očekivati, pošto izađete i pošto se vidi zapravo da ćete izaći i s pet Tračana na kraj, da bo bilo dozvoljeno gardistima, pretorijancima da uskoče u arenu i da vas i oni napadnu.

U međuvremenu publika o kojoj govori Kermauner, s izvesnim opravdanim ogorčenjem, ali shvatajući pravila igre i shvatajući prirodu publike, možda će u duši biti za vas, možda će to pokazati i glasnim navijanjima, ali ništa neće učiniti kolektivno da se izmene ovakva nepravedna pravila igre, trpeće ih i jednako će uživati u toj igri, još više uživati ukoliko se vi nalazite u nepravednijem položaju, ukoliko dakle taj vaš nepravedan položaj njima daje mogućnost da za vas navija i da na taj način stiču neki duhovni alibi. 

Pretorijanci će u međuvremenu da obave posao i dok vaš krvav leš bude čakljama vućen preko arene, publika će se žvačući sendviče udaljiti iz cirkusa i razgovarati o borbama na način na koji se govori o boks meču, priznajući vam sve kvalitete, i sve mogućnosti, ali u pogledu načina na koji ste umrli reći će otprilike – šta vam je trebalo da ulazite u arenu ako za to niste bili sposobni. Odnosno kad ste već ušli, morate primiti i njena pravila, ma koliko bila nepravedna.

Ima se utisak da se u našim gladijatorskim borbama, u tim intelektualnim arenama, aktuelno, danas i sada, ne može uopšte pobediti i da jedinu pobedu, jedino priznanje pobede možemo dobiti kasnije, može nam ga dati intelektualna istorija ovoga doba i reći da smo stvarno pobednici bili mi, i da nam je ta pobeda uskraćena. 

Ali sada, sada nam ona nikada neće biti priznata. Što se mene tiče, ja imam nameru, koliko dugo budem mogao, izbegavati da se u takvoj areni nađem, naravno to ništa ne garantuje da se u njoj neću naći. Svakoga časa može me neko uhvatiti na ulici i odvući tamo gde su borci u izvesnom deficitu.

Međutim, ja ću pokušati koliko mogu da izbegnem tu arenu ne samo zato da ne bih pružao zadovoljstvo publici i više od zadovoljstva da joj budem intelektualni alibi, već da ne bih omogućio političkom patricijatu, koji opkoljava carsku ložu, da vuče izvesne koristi iz mojih nevolja u areni. Jer evidentno je da, za razliku od rimskog cirkusa, gde je čovek mogao profitirati, osim zadovoljstva, isključivo klađenjem na ovog ili onog borca, ovde to klađenje ima jedan sasvim drugi smisao. 

Ovde borci direktno donose korist određenim političkim, patricijatskim, grupama i na leševima tih boraca oni se penju u toj skali vlasti. Jedna grupa zastupa vašega protivnika glasnije od druge grupe, druga grupa iz vlastitih razloga, vi ste opet manipulisani, ima prema vama blagonakloni stav, i sad zavisi od naklonosti carske lože koja od ovih grupa će profitirati. 

Vi svakako nećete. Vi možete samo preživeti. To je sve što možete eventualno dobiti kao nagradu do neke iduće arene, do neke iduće borbe. Ali oni koji stvarno dobijaju to su oni koji se na vas klade.

U rimskom cirkusu plebs je tražio zabavu, u našem cirkusu on traži nešto više, traži da mu budete zamena za purgatorijum. U rimskom cirkusu patricijat je zapravo bio isto što i plebs i na tom nivou, na nivou ponašanja i odnosa prema igrama, nije bilo velike razlike. Naš patricijat, a pod njim se podrazumevaju oni ljudi koji su na vlasti, traži od vas u areni da im donesete svojom borbom izvesnu stvarnu korist. Da nakon vaše borbe ili niza ovakvih borbi on dobije mesto u carskoj loži.

Što se tiče položaja te lože i njenog odnosa prema igrama, danas je on daleko dublji nego što je bio ranije. Rimski car je bio na nivou plebsa kao i patricijat. Vrlo retko se rimski car direktno usuđivao da se meša u odluke naroda, i da se suprotstavi odlukama naroda. Danas carska loža ne vodi o tome računa i carska loža donosi svoje presude. 

Diže ili spušta svoje palčeve nezavisno od onoga što vidi oko sebe i nezavisno od toga kakvu će odluku doneti narod koji posmatra cirkusku predstavu. A to je i prirodno. Ja ne vidim zašto bi se carska loža obazirala na narodne odluke, kad narod ništa ne čini da potkrepi svojom voljom te odluke, odnosno da se za njih bori.

---