Dnevnik Borislava Pekića 5. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Utorak, 5. april 1983. godine

Rgnem ti ga majci i atlantiđansko poreklo Srba

– od Milića od Mačve

Ljiljana mi donosi iz Beograda separat pod nazivom Sorabi od Milića od Mačve, izdat decembra 1982, odnosno 11.490 godina od propasti Atlantide. Taj separat izdao je Milić od Mačve povodom svoje scenografije za dramu Đure Jakšića Seoba Srbalja u Narodnom pozorištu. Pročitavši ovaj separat dolazim do ubeđenja da je stari, pokojni profesor Mirona Flašara, Milan Budimir, sa svojim paleobalkanskim teorijama, naročito u njegovom Istočnjaku, čudo racionalnosti u poređenju s našim slikarem Milićem od Mačve. 

Svoja razmišljanja na temu Srba i srpskog porekla on započinje jednom konstatacijom da su Srbi sa svojim jezikom autohton narod na Balkanu i u podunavskom basenu, u širem smislu, što će reći da su oduvek tu bili nastanjeni, od kad postoji ljudski govor, a to znači od pamtiveka. Zatim prelazi na teoriju o propasti Atlantisa, jer će, kao što se vidi, Srbe izvesti direktno iz te propasti kao jedine preživele potomke mešavine Atlantiđana s kromanjoncima. On kaže:

„Pre propasti Atlantide, krajem diluvijuma, pre oko 11.500 godina, kada se granica ledenog pojasa povlačila linijom južno od Normandije, Alpima, srednjom Panonijom, Karpatima i Uralom, postojala je sasvim druga klima na prostoru Pirineja – Dinara – Himalaji i Karpati – Sahara, što je uslovilo stvaranje posebnog tipa čoveka, kasnije nazvanog 'Indoevropljaninom'. 

Do tog povlačenja leda na sever i lovca putem irvasa u istom pravcu na svom ovom prostoru opstajalo je jedinstveno sorabsko etničko i jezičko jezgro, koje se kasnije raspalo raseljavanjem na sever, kao i mnogobrojnim pomeranjima sopstvenih plemena, a i upadom drugih naroda, stvarajući posebne oaze izolovanih plemena, a samim tim i mogućnost za nove dijalekte u istom jeziku, koji će potom narastati u specifične narodne osobenosti i posebne jezike. 

(Sorab, skraćeno kasnije u Srb, etimološki se objašnjava sa: sabrat, najbliži rođak, rab božji na zemlji, sapatnik. I danas Srbin Srbinu, sasvim nepoznatom, kaže: brate Srbine ili: e, moj rođače!).“

Pošto je u nekoliko rečenica svršio s naukom i istorijskim izvorima, među kojima najgore prolaze Konstantin Porfirogenet i germanska nauka, koja je u cilju Drang nach Ostena falsifikovala istorijske izvore i odbacila jezik kao bilo kakav dokaz postojanja Slovena pre njihovog silaska na Balkan, Milić od Mačve kaže:

„Međutim, istorija sasvim drukčije izgleda kada se u to uplete jezički postupak ispitivanja korenova reči, tj. nauka zvana etimologija. Po toj šemi izlazi da cela Pruska i sav Pribaltik potiču od Soraba, čemu su dokazi i danas prisutni Lužički Srbi u Nemačkoj, kojih ima još uvek oko 300.000 i pored gnusnih prisila fizičkih i kulturnih asimilacija. 

Postoji podatak da Bizmarkova baba nije znala nemački već je jedino govorila srpskim jezikom, a on sam na samrti izgovorio je jednu reč – Srbija!“

Pošto je, zatim, etimološki rešio pitanje Albanaca kao lažnih i tzv. starosedelaca Balkana, premda bi on to pitanje očevidno rešio sa savremenim Albancima nešto drastičnije, mada ni ovo nije baš pitomo, opet prelazi na Srbe i kaže:

„Još iz vremena rimskih osvajanja današnji albanski krajevi nosili su slovenska, srpska imena – Bela gora i Crna gora. „Bela“ se odnosila na visoki beli kamenjar i snežne vrhove Komova i Prokletija, a „Crna“ na šumski pojas i ravnicu izrazito crne zemlje i danas poznatu oblast – Crmnicu. 

Takav pravi nastup objašnjenju toponima samo potvrđuje onu staru ozbiljnu teoriju da su Sloveni na Balkanu živeli od kako postoji sveta! To su oni tajanstveni Tračani (bez naknadno ubačenog ^’t’, u stvari Račani, tj. Rasjani, Rasijani ljudi, potonji Rašani s glavnim gradom Rasom i državom Raškom), Iliri i Pelazgi. 

Ja tvrdim da su Pelazgi u stvari Belasci, tj. Beli ljudi, Sloveni i Srbi došli sa severa, a pokojni Mirko Rački (hrvatski slikar, umro skoro u 103. godini života, a bavio se etimologijom preko 50 godina, s kojim sam imao prilike da izmenjam misli) utvrdio je jezičkom metodom, i to nepobitno, da su Pelazgi – Sloveni, kao i sami Etrurci u Italiji. 

Jedna od prvih verzija grčkog jezika, „dorski“, jeste srpski (!), pa zato moderni Srbi i Hrvati mogu danas prve pisane Homerove prepeve Ilijade i Odiseje da čitaju bez prevođenja. 

I Platon je tvrdio da se još u njegovo vreme po grčkim kućama govorilo „elazgijski“ i „držalo se starih običaja“, što se iz etimološke šeme „dorskog“ i današnjeg srpskog jasno vidi koji je to „pelazgijski“ jezik bio. Grci su redovno pretakali u dodiru s drugim jezicima ’b’ u ’p’,’f’ ili ’v’. 

Na primer, Oro Beo u Orfeo, naše baba (otac) u papa, Babilon u Vavilon (koren baba, otac, očevina, babovina), dok je prvobitni naziv Vavilona bio Senar (tamo gde su se sena čuvala za trgovce). Srpski izraz za takmičenja u radu barabar (par u par, uporedo), u varvar, Rašane u Tračane, jer Grci nemaju čist glas ’r’ već ’tro’ itd.“

Oh, Isuse! Sad Milić, pošto naknadno još jedanput rešava pitanje Arbanasa, prelazeći na Kosovo i Metohiju, i tu usput rešava i pitanje pripadnosti Ilijade i Odiseje, jer kaže da su lažni istoričari napravili totalni darmar od istorije, kaže:

„Slično ovom umnom naporu kolektivne svesti, zbilo se samo još s nesrećnim trojanskim narodom i njihovim epovima Ilijadom i Odisejom.“

To do sada nisam znao. U stvari, ja sam mislio da su to grčki epovi, a on tvrdi da su to trojanski epovi. To je jedno usputno, novo otkriće Milića od Mačve. Međutim, sad dolazi, takođe, do jednog od pravih otkrića. On kaže:

„Što se tiče Etruraca (Srednja Italija), i oni su sebe nazivali Rašanima, državu Rasna, a glavni grad Rasena (današnja Ravena). (...)“

Iz ovoga, znači, jasno proizilazi da su i Etruščani u stvari Srbi. On kaže:

„I danas se u vatikanskoj bilioteci čuvaju pisma prognanog rimskog pesnika Ovidija za vreme osionog Avgustusa, koji ih je slao prijateljima u Rim iz Dakije (Rašije), u kojima je navodio svoje stihove spevane na dotičnom sarmadskom, sarbadskom jeziku.“

Sledi zatim jedna opšta jezička teorija koja će biti naučnicima, očevidno, od velike koristi. Milić od Mačve kaže:

„(...) Svi ovi jezici vode ka onom opštem indoevropskom jeziku i svi lingvisti sveta danas (i juče) tragaju za onim „izgubljenim“ narodom, tj. sorabskim, koji je „rg-vedskim“ jezikom govorio, tj. traga za pra-majkom, jezikom svih „Indoevropljana“, kako bi se tajni spisi zvani „Vede“ mogle prevesti. 

Ja tvrdim da je to moguće preko srpskog (ili danas srpskohrvatskog), pošto se preko grčkih korenova nije daleko otišlo u prevođenju „veda“, jer i on je „skorašnji“ jezik u odnosu na arhajski srpski, koji vuče korena još pre propasti Atlantide!“