Dnevnik Borislava Pekića 5. april 1983. godine (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Utorak, 5. april 1983. godine (nastavak)

Rgnem ti ga majci i atlantiđansko poreklo Srba

– od Milića od Mačve (nastavak)

I u pogledu Atlantide, odnosno njenog mesta, Milić od Mačve daje doprinos nauci. Naime, ja sam uvek do sada mislio da atlantska lokacija Atlantide zahvaljuje Platonu, međutim – ne. Milić od Mačve optužuje Platona za jednu drugu teoriju i kaže:

„Platon je, dakle, sasvim pogrešno zaključivao u svojim čuvenim kazivanjima da bi Atlantidu trebalo tražiti u Sredozemnom moru, na mestu današnjeg ostrva Tere (Santorina) ili u oblasti Balearsa (Majorka).“ 

A sada dolazi poslastica. 

„Napominjem da su Atlantiđani razvili supra-civilizaciju uspostavivši svoje moćne kolonije u Srednjoj Americi i okolo cele Afrike, posebno u Egiptu, Mesopotamiji i u Indiji. Oni su se, kao uspravni kromanjonci, visoki i do pet metara, crvene i guste kose, a puti bronzane i pegaste, ukrstili sa evro-azijsko-afričkim povijenim neandertalcem, visokim svega 1,5 m, stvorivši novi tip čoveka – So-raba – dakle Srbina – „raba božjeg“ u odnosu na superiornog Atlantiđanina i njegovu kulturu. 

Stepenaste i kupaste piramide na Bliskom istoku i u Srednjoj Americi kao i umetnički izraz svojstven svim tim kulturama, govori da je jezgro te kulture moglo biti jedino usred Atlantika.“

Međutim, to je stvar o kojoj nauka još uvek raspravlja, gde mogućnosti zaista postoje, ali da vidimo kako Milić od Mačve dalje sprovodi svoje pra-, pra-svetsko poreklo Srba. Da Milić od Mačve očekuje izvesne proteste vidi se po tome što kaže:

„Znam da će ova moja tvrdnja i srpskim naučnicima izgledati čudesna, ali i ja takođe znam da bez novog Galilea nema napretka u svetskoj istorijskoj i lingvističkoj nauci... Danas će istoričari“, nastavlja Milić od Mačve, „morati ostati po strani dok lingvisti ne završe jedan važan deo posla“, naravno uključujući i Milića od Mačve. 

„Svoje doktorate istoričari mogu kasnije samo obnoviti, čim pomere pojavu Srba i Slovena za nekoliko hiljada godina unazad, i to na daleko širi prostor: na istok do Indije i „Veda“, a na zapad do Pirineja i Baska. To je prostor jednog samoniklog jezičkog i etničkog jezgra, koji je dao pramajku jezika Indoevropljanima i dao veličanstvene spise ’Rg vede’... 

Da se podsetimo, ’rg’ na sanskritskom jeziku znači nešto što je sabrano na kamaru, strgnuto, rgnuto na jedno mesto (rgnem ti ga majci – to je seljački izraz), a „vede“ znače mudrost, proviđenje, videnije – sve videti umom, vedenije. I danas šumadijski seljak kaže kad hoće nešto da osmotri: ’Odoh časak da vednem’ (vidim, osmotrim).“

Ima u tom separatu još mnogo slika, mnogo crteža, rađanja kontinenata, Atlantide, veza horizontalnih i vertikalnih istorijskih, jezičnih, rasnih. Ima zatim uporednih rečnika koji pokazuju apsolutno da su svi jezici, bitni jezici potekli od srpskog jezika. Ovde doduše vidim srpski, ruski, poljski, albanski, komparativnu listu, verovatno nije se stiglo do modernijih, a zatim vidim srpski–ertrurski, srpski–persijski, srpski–pruski na primer, i tako dalje. 

Znači sve je to obuhvaćeno srpskim jezikom praktično, i sve ostalo je zamor. Međutim, najbolje bi bilo završiti ovaj izvod onde gde je suštinski, istorijski, pregled završio i sam Milić od Mačve, onim „Rgnem ti ga majci“, kao glavnim etimološkim dokazom za srpski jezik kao pramajku svih jezika.

Za mene je sad nažalost već kasno, ja sam duboko u Zlatnom runu, da koristim i ova naučna otkrića Milića od Mačve kao što sam koristio za svoje fantazije neke ideje pokojnog profesora Budimira. Ali bih lako mogao da nešto od toga koristim za svoj budući roman Atlantis. 

Nevolja je samo u tome što bih ja želeo da od Atlantisa napravim jednu ozbiljnu metaforu na našu civilizaciju, a uvođenjem Srba u Atlantis bojim se da bih napravio parodiju i da ona čak i ne bi toliko uspela koliko ova naučna analiza Miliča od Mačve. No ma šta uradio, ma dokle dospeo u korišćenju ovog materijala, ostaje da je čuvena vedska rečenica „Rgnem ti ga majci“ duša i osnova ove filozofije.

Međutim, moram priznati da osećam izvesan ponos čitajući ovaj separat i pitam se zaista, ma gde i ma u čemu ustupali drugim narodima, ima li ijednog koji ima toliko talentovanih manijaka koliko imamo mi. A osećam i zavist. 

On može sasvim lepo u mom modelu da stvara ovakve separate i da piše vrlo zanimljive tvorevine i naučne i literarne. A ja kada bih se poduhvatio da to isto postignem u njegovom slikarstvu, nikuda ne bih dospeo. Uspeo bih verovatno jedino da „Rgnem majci“ celokupnom slikarstvu.