Dnevnik Borislava Pekića 26. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 26. april 1983. godine 

Nekoliko neveselih ideja

 
Camus je u Mitu o Sizifu rekao da:

„(...) Prvi korak duha je da razlikuje ono što je istinito od onoga što je lažno. (...)“

Ja bih dodao da je drugi korak duha da shvati kako mu ovo razlikovanje malo koristi u životu, čak mu život otežava. Ako je memorija ilovača, onda otisci naših doživljaja u njoj liče na plitke otvorene grobove.

Bolje je ponoviti trivijalno upoređenje s grobljem u kome su, kao i na svakom groblju, isvesni grobovi zarasli u korov, a na izvesnima uvek nalazimo sveže cveće. Reći da je život težak znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.

Dnevnik Borislava Pekića 25. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 25. april 1983. godine

 Kupoprodaja

 

Sastanak sa Strahinjom Banaševićem kod „Talk of the Town“, povodom mog angažmana u BBC-ju. Prethodno imam jedan, dođuše ponovljeni doživljaj, ali koji ponovno, još jedanput mi pokazuje kako je svaki trud da se čovek pravi Englezom u Engleskoj, apsolitno besmislen. U prvom trenutku ne snalazim se zato što je velika reklama ovog natpisa „Talk of the Town“ pokrivena skelama i pitam jednog postarijeg čoveka koji je razgovarao s prodavcem novina – da li zna možda gde je „Taik of the Town“.

On me pogleda i kaže: „Odakle ste vi?“ Ja kažem: „Iz Jugoslavije.“ „Koliko ste dugo u Engleskoj?“ Kažem: „Oko dvanaest godina.“ „O, pa“, kaže, „’Talk of the Town’ je još pre dve godine prestao da radi. Ostala je samo reklama.“ A to je bila upravo zgrada u skelama ispod koje sam ja stajao. Ovo pominjem ne zbog toga da time kažem koliko malo odlazim u centar pa mi jedna takva stvar ostaje nepoznata, već da se podsetim na jedan drugi slučaj.

Dnevnik Borislava Pekića 23. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota, 23. april 1983. godine 

Polubogovi i farbanje



Izvesna kriza koja potiče od mnogobrojnih obaveza, većinu sam ih sam sebi naturio, ali to ne smanjuje njihovu težinu. Čini se da je povećava, čovek se ljuti što se toliko opteretio, a onda u pokušaju da ostane dosledan svojim planovima, očevidno preambicioznim, u panici da ne spozna svoju duhovnu lenjost, uspešno u međuvremenu maskiranu preteranim radom, radi sve više.

 Odluka o povratku u zemlju deluje dvostruko. S jedne strane čini sve ovo danas privremenim, pa pomalo i nevažnim, s druge dodaje već postojećim angažmanima nove poslove i brige. Rad na Runu počinje da trpi. Ne može se o polubogovima Zlatnoga runa misliti sa četkom za farbanje u ruci i s budućim stanom u Čelziju u glavi.

Dnevnik Borislava Pekića 22. april 1983. godine (III nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 22. april 1983. godine (III nastavak) 

Omča za Obešenjaka 

(Večernje novosti o kruševačkoj aferi)

Danas sam od Nenada Petrovića dobio kopiju članka iz Večernjih novosti, gde međutim datuma nema, koji glasi:

„Varničava rasprava oko premijere drame Borislava Pekića u Kruševcu. Obešenjak izbegao omču. Pekićev tekst najpre podelio kulturne i političke radnike Kruševca, da bi zatim u argumentovanom i demokratskom dijalogu ipak bilo odlučeno da se premijera Obešenjaka održi. Razgovor pomogao reditelju i glumcima da neka mesta u predstavi pojasne.
Zamalo da se Kruševac podeli oko Obešenjaka Borislava Pekića, dela koje je kruševačko pozorište pripremalo u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića . Rascep između kulturnih radnika i jednog broja političkih poslenika ipak se nije dogodio zahvaljujući naporu jedne i druge strane da se uspostavi dijalog, posle kojeg su preksinoć na kraju druge kontrolne probe u pozorištu argumenti nadvisili strah od rizika. Tako je s Obešenjaka skinuta silom vezana omča i Kruševljani će videti premijeru ovog dela.

Dnevnik Borislava Pekića 22. april 1983. godine (II nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Petak, 22. april 1983. godine (II nastavak)

Saznanje kao polip ili kao jaje

Obim moći naše inteligencije uvek se može definisati kao granica naših nemoći. Granica između kopna i vode pripada i zemlji i moru podjednako. Granica izmeđ spoznaje i tajne zajednička je. Ono do čega smo dospeli određuje i sve do čega nismo stigli.

Ako obimu našega saznanja o svetu, ako tome obimu damo opipljiv oblik jajeta, ma koliko se ono širilo, povećavajući jaje naše spoznaje, ova kora kojom se odvaja od naših neznanja biće uvek i kora tajne. Ali tajne čiji se obimi nikad ne smanjuju. Tu je paradoks racionalistički shvaćenog saznanja kao postupnog procesa kojim prodiremo u tajne sveta.

Ali ako bismo saznanje jedne druge vrste predstavili ameboidnim polipom, mogli bismo zamisliti kako neki od njegovih produženih krakova, nezavisno od obima tela, prodire u tajnu tako duboko da ostale spoznaje, ostale pipke, čini nepotrebnim. Ako su istine povezane, očevidno je da se negde u nečemu nalazi i ona koja ih povezuje, jedno načelo koje je i cilj našeg saznanja.

Dnevnik Borislava Pekića 22. april 1983. godine (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 22. april 1983. godine (nastavak) 

S Mitom o Sizifu – Camusa (nastavak)
„(...) Mi živimo od budućnosti. (...)“, veli Camus.

Ja bih rekao da mi živimo za budućnost, ali od prošlosti.

Camuseva definicija stajala bi jedino onda kada bi pojam budućnosti bio izjednačen s pojmom nade. Kada bi se vrednost nedogođene budućnosti iscrpljivala u nadi kojom nas ova brani od osećanja apsurda. Kad te nade ne bi bilo, vrlo bi teško bilo naći neki umesan razlog za život, pa ipak je ta nada zasnovana na izvesnim iskustvima prošlosti.

Dnevnik Borislava Pekića 22. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 22. april 1933. godine 

Kulturni feudalizam (povodom afere s Obešenjakom)
Nenad Petrović mi telefonom javlja za članak u Novostima pod naslovom „Obešenjak izbegao omču“. U članku se govori o aferi koja je povodom kontrolnih proba u kruševačkom pozorištu izbila povodom priprema za moj komad Obešenjak. Izvesni političari su našli da se tema može odnositi i na našu stvarnost. Naravno da se odnosi, ta o tome sam i čitav esej napisao pod naslovom Pozorište kao ispovedaonica.

Kroz Kruševac je puštena vest da je predstava zabranjena. Izgleđa, međutim, da su čuvari naše stvarnosti zadovoljili se izvesnim skraćenjima komada, čime je reditelj, prema novinama, „pojasnio“ taj komad.

Javlja mi se povodom reprize Vampira Filip David . Kaže da je o kruševačkoj aferi bilo nekoliko članaka, ali da se ipak sve završilo dobro, i da je premijera imala velikog uspeha. Sve premijere uvek imaju uspeha, sudbinu komada međutim određuju ostale predstave. Jedan od njih dvojice, ne sećam se više ko, citirao mi je jedan članak u kome se kaže da je problem nastao oko toga što Kruševljani nisu navikli na ovakvo postavljanje tema i na ovakve dijaloge koje su imali prilike da čuju u Obešenjaku.

Dnevnik Borislava Pekića 21. april 1983. godine (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 21. april 1983. godine (nastavak)

Refleksija = slika = refleksija (za Zlatno runo VII)
Jedna beleška o Runu. Runo VII je refleksija, odnosno misao pretvorena u vizije, odnosno slike s nadom da će ih čitalac čitati kao misli. Primer: Noemisov susret sa Sizifom u Trakiji. Slika Sizifa u Trakiji proistekla je iz razmišljanja o apsurdu, a mora kod čitaoca, obrazovanog bar, pa čak i ovog drugog, samo ovaj to neće moći artikulisati, da izazove ponovno refleksije, bar izvesna osećanja apsurda. Sama slika neće u sebi imati refleksija.

Dnevnik Borislava Pekića 21. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 21. april 1983. godine 

„Umetnost i stvarnost“ (beleške za esej)
Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“. Pod pretpostavkom da znamo šta je umetnost, a videćemo da ne znamo sve dok ne definišemo stvarnost kojom se ona u načelu bavi, dakle da bismo uopšte načeli tu temu, moramo definisati stvarnost. Moramo videti šta ona ne obuhvata, a šta obuhvata, i da li ima nečega što ona uopšte ne obuhvata.

Moramo dakle definisati njen opseg, njeno značenje, njene forme, i njene slojeve, odnosno nivoe. Moramo videti postoje li stvarnosti višega reda, kojima umetnost treba da se bavi i one nižega, koje mora ili može zanemariti? Postoje li zatim stvarnosti koje znače više od sebe, obuhvataju dakle nešto od univerzalne strukture što kao zamršena arborizacija ispod empirije povezuje pojave a ponekad ih i snabdeva svrhom?

Dnevnik Borislava Pekića 20. april 1983. godine (III nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 20. april 1983. godine (III nastavak) 

O mom shvatanju Arkadije u Zlatnom runu

Kao i Eden, Arkadija je u prvom redu priroda, ali ne kao sredina, kao veštački vrt kojim se fingira neki lirski panteizam, već kao deo nas, nas koji smo nerazlučivi deo njen. To nije ni romantičarski povratak prirodi, tirolska koliba kraljice Marije Antoanete, već samosaznanje enozisa.

Arkadija je dakle jedan piktografski simbol. Arkadija je potom i apstraktni prostor konačne forme jednoga bića, kraj njenog očajničkog kruženja kroz oluke života u potrazi za Zlatnim runom. Istočnjačka nirvana, zapravo, bezobličnost i nematerijalnost koja je u literarnoj simbolici predstavljena Crnim konjem bez belege, jednom savršenom konačnom formom, dakle samim Zlatnim runom.

Dnevnik Borislava Pekića 20. april 1983. godine (II nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 20. april 1983. godine (II nastavak) 

Glavna dela 

Pod mojim glavnim delima smatram Zlatno runo i „Srebrnu ruku“ kao pogled u prošlost, „Crvene i bele“ i Graditelje kao pogled po sadašnjosti i Atlantis kao pogled u budućnost.
S Mitom o Sizifu A. Camusa (nastavak) 

Camus, Mit o Sizifu, nastavak razmišljanja.

Na strani 23. Camus kaže:

„(...) Umor je na kraju čina mahinalnog života, ali s njim istovremeno započinje kretanje svesti. On je razbuđuje, izaziva nastavak. Nastavak to je nesvestan povratak lancu, ili to je konačno buđenje. Na kraju buđenja pojavljuje se s vremenom posledica samoubistvo ili obnova. Po sebi zlovolja ima nešto odvratno.

Ovde međutim ja moram da zaključim da je ona dobra. Jer sve počinje sa svešću i sve vredi samo pomoću nje. Ove primedbe nemaju ničeg originalnog, ali su one očevidne. To je dovoljno za neko vreme, prilikom kratkog ispitivanja porekla apsurda jednostavna briga je na početku svega. (...)“

Dnevnik Borislava Pekića 20. april 1983. godine (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Sreda, 20. april 1983. godine (nastavak)

Simboličan jezik (Zlatno runo)

O simboličkom jeziku. Simbolički jezik piktografske varijante protumačiće crtež u obliku ribe pojmom ribe.

Ali to može biti u njegovom prvom stepenu značenja, na prvom empirijskom nivou smisla. Na drugom, još uvek empirijskom, ali sada posrednom, asocijativnom, crtež ribe može značiti vodu, reku ili more. U nekom trećem, višem, apstraktnom, crtež ribe označavaće mutavost, ravnodušnost, pa čak i izvesnu tajnu.

Nešto što se o sebi čuva da šta kaže. To je bio put kojim sam hteo da stvorim ne samo nova značenja već i nov jezik, za posmrtna razmišljanja Simeona Njegovana, na početku sedme knjige Runa pre nego što sam ih preneo u finale šeste knjige i supsumirao poslednjim razmišljanjima Simeona Njegovana, brišući tako veštačku granicu između života i smrti.

Dnevnik Borislava Pekića 20. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Sreda, 20. april 1983. godine

Svet kao eksperiment i njegova zamorčad

Svet kao eksperiment. U Besnilu sam, negde u prvoj petini, zapisao razmišljanje lekara Luke Komarowskog. Ono glasi:

„(...) Zašto da ne? U naročitoj laboratoriji neogranične eksperimentalne populacije, beskonačnih mogućnosti za biohemijske kombinacije? Jednoj Zemlji, na primer? Ljudske predstave o Zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom, nepopravljivo su pompezne. Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Koliko su, u međuvremenu, istinite? 

Da li je, uistinu jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? Da li uistinu, jedino on može, sme, ume, svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino on u tzv. 1aboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem? 

Dnevnik Borislava Pekića 19. april 1983. godine (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Utorak, 19. april 1983. godine (nastavak)

U znaku blizanaca (poseta Ivana Lalića)

Poslepodne poseta Bernarda i Ivana Lalića. S Lalićem sam se viđao retko, sporadično, usput. Ne znam jesmo li ikada govorili duže od pet minuta i uvek s nogu. Pored Bernarda ispunjenog elektricitetom veoma niskog naboja, često isključenog, poput neke mašine iz koje je isključena struja, deluje Lalić kao mobilna jedinica visokog naboja. Šta ona napaja još uvek ne znam. Ne znam da li je to vitalnost ili nervoza.

Priča o osuđenom Đogu u blizanačkom tonu i dimorfnoj formi zvezde pod kojom je rođen. Simpatije prema osuđenom pesniku mešaju se s lojalnošću prema Jugoslaviji, čijem Savezu komunista pripada. Ja lično u njegov komunizam ne verujem. Mislim da je andrićevskog kova. Priča mi šta je Savez komunista Jugoslavije preduzeo povodom odlaska Đoga u zatvor. Bilo je odlučeno da se napiše Federaciji pismo i zatraži abolicija.

Prisutni predstavnici republičkih udruženja nisu mogli da daju svoj odgovor zbog toga što su se morali prethodno konsultovati sa svojim udruženjima, jer u toj instituciji vlada pravilo konsenzusa. Kole Čašule je rekao da kada bi se on lično pitao, on bi tražio potpuno eliminisanje kazne i čitavog procesa, međutim on za to nema ovlašćenja. Bilo je dogovoreno da za sedam dana republička udruženja dadu odgovore.

Dnevnik Borislava Pekića 19. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Utorak, 19. april 1983. godine

S Mitom o Sizifu A. Camusa (nastavak)

Nastavak razmišljanja nad Camusovom knjigom Mit o Sizifu

„(...) Ubiti se“, kaže Camus, „znači priznati da nas je život prevazišao ili da ga ne shvatamo. (...)“

Međutim, pod izvesnim uslovima očigledno je da to može značiti i da smo ga napokon shvatili, shvatili kao klopku, zatvor iz koga se smrću spasavamo. Naše bi samoubistvo tada bilo objava da smo prozreli trik, da u životu zapravo nema ništa za shvatanje i da mi pod takvim uslovima ne želimo da ga živimo. Za čoveka koji se našao u svetu bez smisla, u svetu čiju svrhu ne shvata, Camus upotrebljava izraz „stranac“. 

Izraz zvuči dobro i njemu blagodareći dobili smo jedan od najdubljih kratkih romana svetske književnosti. Ali ne pogađa sadržaj potpuno onoga što Camus stvarno misli. Čovek se ne rađa svojom voljom, čin rađanja je prinudan i život je jedna prinuda. Stoga je čovek u životu prognanik u prvom redu, prognanik iz bezbednosti smrti u neizvesnosti života. On .je dakle zarobljenik, a ne stranac. Zarobljenik čija je jedina šansa slobode u bekstvu. A jedino moguće bekstvo, bekstvo unatrag, odnosno samoubistvo.

Dnevnik Borislava Pekića 18. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Ponedeljak, 18. april 1983. godine

S Mitom o Sizifu A. Camusa

Rad na Runu VII vodi me ponovo nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Camusov Mit o Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti je nestalo, ostaje samo

začaranost memorije. Sećanje na stari utisak, čar iz druge ruke. Već prva fraza izaziva otpor.

„Postoji“, veli Camus, „samo jedan doista ozbiljan filozofski problem, samoubistvo. (...) “

Ja bih rekao da je jedini ozbiljan filosofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje, međutim, da 1i to kako obuhvata i pitanje zašto? Na prvi pogled to je čini se isti sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova. Ali stvarno, upravo u tim uglovima, ne u sadržaju, jeste sav problem življenja, sva tajna apsurda.

Dnevnik Borislava Pekića 17. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Nedelja, 17. april 1983. godine

O Noemisu, Sizifu i apsurdu (beleška za Runo VII)

 

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako, osuđujući nas na besmisao, daje nam u ruke oruđe, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje. Camusev Sizif tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno. 

Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifovskog takođe su tragikomični. 

Dnevnik Borislava Pekića 15. april 1983. godine (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Petak, 15. april 1983. godine (nastavak)

Apsurd kao alibi (nekoliko ideja o apsurdu)

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on dakle naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma. 

Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. Dakle, u svakoj od tih filozofija krila se jedna bazična protivrečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao. 

Apsurd smisla ne može imati. To nije samo pojmovni contradictio in adjecto, t o je sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi neka druga filosofija. 

Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimisičke terminogije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.

Dnevnik Borislava Pekića 15. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Petak, 15. april 1983. godine

O legitimitetu Odbora za zaštitu umetničkih sloboda

(za esej „Umetnost i stvarnost“)

Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“. Odbor za zaštitu umetničkih sloboda je nužna i prirodna posledica i stanja u kome takva sloboda postoji i onoga stanja u kome ona ne postoji. U prvom slučaju je njegovo postojanje omogućeno slobodom koja postoji, a da slučajno tu i tamo ipak ne bi prestajala postojati. 

U drugom ona je, taj odbor je, zapoveđen nepostojanjem takve slobode. Svaka debata na temu opravdanosti Odbora besmislena je. Ona se jednostavno ne sme prihvatiti. Prihvatiti je znači posumnjati u njegovu opravdanost, upravo ono čemu teže izvesne političke provokacije. 

Ako zakon za sebe drži da je dovoljan u toj zaštiti umetničke slobode dok u međuvremenu osuđuje jednog pesnika na robiju, onda zakonu treba otvoreno reći kao što slobode nikada nije dovoljno, ni njenih obezbeđenja nije dovoljno. 

Njena obezbeđenja nikada neće biti suvišna. Ako partija drži da brani slobodu, zašto bi joj smetao jedan Odbor, jedna institucija, koja je tu da joj u toj proklamovanoj odbrani pomogne, ili se kao i uvek razlikujemo u definiciji tog pojma slobode. Ako je Odbor, kako neki kažu, suvišan, šta to mari, to ne znači da je i štetan.