Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav
Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 18. april 1983. godine
S Mitom o Sizifu A. Camusa
Rad na Runu VII vodi me ponovo
nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Camusov Mit o
Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti
je nestalo, ostaje samo
začaranost memorije. Sećanje na stari utisak, čar iz druge
ruke. Već prva fraza izaziva otpor.
„Postoji“, veli Camus, „samo jedan
doista ozbiljan filozofski problem, samoubistvo. (...) “
Ja bih rekao da je jedini ozbiljan
filosofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje, međutim, da 1i to kako obuhvata i pitanje zašto? Na prvi pogled to je čini se isti
sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova. Ali stvarno, upravo u tim
uglovima, ne u sadržaju, jeste sav problem življenja, sva tajna apsurda.
Camus zatim veli da nikada nije video
nekoga da je umro zbog ontološkog dokaza. To je istina. Ali nije mogao videti
nikoga ni da umire zbog bilo kakvog drugog dokaza. Možda jedino izuzetak čini
naučnik koji ubrizgava sebi bacile neke bolesti da bi isprobao svoj serum. Ali
tada on ne umire zbog dokaza nego upravo zbog odsustva dokaza, zbog toga što
nije dokazao ono što je želeo dokazati.
I odmah zatim jedna treća misao u kojoj
Camus vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da ne vredi živeti, nije u
najmanju ruku precizna. Jer ti ljudi u prvom redu drže, ako u pitanju nije
filosofsko samoubistvo, kome očevidno Camuseva misao vodi, svi ti ljudi umiru,
odnosno ubijaju se zbog toga što drže da njihov život ne vredi ili što više njihov život nisu kadri izdržati.
To ne važi
za druge ljude. Osećanje što ga ima čovek koji boluje od teškog oblika raka ne
može biti preneto na ona osećanja koja imaju ljudi koji od raka ne boluju.
Dakle, to što Camus ne vidi, odnosno vidi da mnogi ljudi umiru zato što
smatraju da taj život ne vredi živeti odnosi se isljučivo na te ljude i na naročite okolnosti u kojima ti ljudi žive svoj
život.
Njihovi zaključci nemaju univerzalni, dakle nemaju filosofski značaj.
Njihova filosofija potiče od ličnog iskustva, a ne od jednog univerzalnog
iskustva. Od iskustva egzistencije kao takve.
Jedino se četvrta Camuseva ideja, i to
na planu istorije, kao osnovni paradoks idealizma, može smatrati donekle
neoporecivom. A to je ideja da ono što se naziva razlogom da se živi
istovremeno je i vanredan razlog da se umre. Reći kao što Camus kaže da je
smisao života najpreče pitanje, razumno je opšte mesto antropocentrične
filosofije.
Za neku drugu možemo postati sposobni tek onda ako priznamo da se
time eventualno rešava jedno ograničeno ljudsko pitanje, u kosmičkim obrisima
verovatno ne nešto značajno, ali za nas svakako primarno. Dakle, ukoliko
naravno postoji uopšte ono što pitanjem se traži, ukoliko taj smisao uopšte
postoji. A da li on postoji ili ne, ne zavisi nažalost od nas, zavisi od toga
ima li svet, postojanje, ima li nekog smisla.
U protivnom i naš osobni, humani
smisao, premda će važiti u okvirima humaniteta, imati dakle pre pragmatični
nego metafizički značaj, neće van nas imati nikakve svrhe. Osim, dabome, ako se
ne uhvatimo omiljene hrišćanske religiozne i humanističko-pozitivističke
zablude da je svrha postojanja univerzuma iscrpena u samosaznavanju kroz
izabranu čovekovu svest, kroz čovekovu inteligenciju.
No comments:
Post a Comment