Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav
Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 19. april 1983. godine
S Mitom o Sizifu A. Camusa (nastavak)
Nastavak razmišljanja nad Camusovom
knjigom Mit o Sizifu
„(...) Ubiti se“, kaže Camus, „znači
priznati da nas je život prevazišao ili da ga ne shvatamo. (...)“
Međutim, pod izvesnim uslovima očigledno
je da to može značiti i da smo ga napokon shvatili, shvatili kao klopku, zatvor
iz koga se smrću spasavamo. Naše bi samoubistvo tada bilo objava da smo
prozreli trik, da u životu zapravo nema ništa za shvatanje i da mi pod takvim
uslovima ne želimo da ga živimo. Za čoveka koji se našao u svetu bez smisla, u
svetu čiju svrhu ne shvata, Camus upotrebljava izraz „stranac“.
Izraz zvuči
dobro i njemu blagodareći dobili smo jedan od najdubljih kratkih romana svetske
književnosti. Ali ne pogađa sadržaj potpuno onoga što Camus stvarno misli.
Čovek se ne rađa svojom voljom, čin rađanja je prinudan i život je jedna
prinuda. Stoga je čovek u životu prognanik u prvom redu, prognanik iz
bezbednosti smrti u neizvesnosti života. On .je dakle zarobljenik, a ne stranac. Zarobljenik čija je jedina šansa slobode u bekstvu. A
jedino moguće bekstvo, bekstvo unatrag, odnosno samoubistvo.
Savremena filosofija operiše često
pojmom težnje ka ništavilu. Ali se ta težnja mora dokazati. Težnju za životom
ne moramo dokazivati. Ona spada u takozvane očiglednosti, one Šestovljeve
opasne očiglednosti u koje s vremena na vreme i ipak možda bolje posumnjati.
Šta zapravo dokazuje žudnju za životom?
Da život ima smisla ili da mu taj
smisao uopšte nije potreban, ne bar neophodan, da se i bez smisla može ugodno
živeti. Pošto i ovako i onako umiremo, pošto je smrt neizbežna, samoubistvo ma
kako ga definisali jedva da šta dokazuje. Samoubistvo bi nešto dokazivalo
jedino kada bi čovek bio besmrtan. Prirodno besmrtan, a ipak mu bilo dopušteno
da se te besmrtnosti odrekne. Kada bi Hironu dosadio život, a ne bol. Camus
kaže:
„(...) Mi se navikavamo da živimo, pre
nego što steknemo naviku da mislimo. (...)“
Očigledno je da on u toj navici vidi
zapravo žudnju za životom, i da ne misli da naša misao koja dolazi kasnije u
stanju je da tu naviku razbije i da nas privede odricanju od života. Oni koji
žive za veliku ideju obično ne veruju da život ima smisla, ali pretpostavljaju
da ga može imati ako se ta njihova ideja oživotvori, ako između nje, te ideje,
i života dođe do stvaralačke simbioze.
Oni dakle drže da postoje upravo zato da
životu bez smisla poklone neku svrhu. I oni se obično ubijaju tek onda kad
ustanove da je istom idejom život ostao besmislen, često još upadljivije, jer
pošto je već bio besmislen, sada je najednom postao još i težak.
Prosečnog čoveka, međutim, ne brine
nedostatak opšteg smisla u životu, nego prisustvo neprilika koje on istavlja
pred njega. Lakše će podneti besmislenost života nego njegovu težinu. Za Camusa
je osnovno praktično pitanje – ne da li život ima smisla, nego treba li, uprkos
njegovoj očiglednoj besmislenosti, nastaviti da se živi.
Tu se već jasno
ocrtava slika Sizifa koji gura svoj kamen znajući da ga nikud neće moći
odgurati. Dakle, da li uviđanje apsurda nužno zahteva njegovo sagledavanje u
smrti. Camus kaže:
„(...) Apsurdni svet više nego ma koji
vuče svoju plemenitost iz svog bednog rođenja. (...)“
Ovu ideju Camus dalje ne razvija
trenutno. Ali u njoj se krije i izvesna tajna apsurda. Ona je u prvom redu u
prinudi da se u njemu nađemo, u nedostatku slobodnog izbora. Ako je to tako,
ako je apsurdnost sveta bar delimično po poreklu stvar prinude s kojom smo u
njega uvedeni, onda bi pitanje slobodnog izbora moglo biti oruđe za njegovo savladavanje.
Ono bi naravno moglo voditi i u radikalni obračun s apsurdom putem smrti, a i u
neke druge oblike koji uz život pristaju, ali ne i uz njegov apsurd. Aktivno
polje apsurda je ograničeno prinudom rođenja, koje je slučajno, i prinudom
umiranja, koja je zakonita. Kod rođenja ga se ne možemo odreći, ali ga možemo
zaobići. Možemo se naime ne roditi.
Smrti se možemo odreći, ali je ne možemo
zaobići. Moramo umreti, iako se ne moramo ubiti. Kaže se da su borci za velike
ideje našli smisao svom životu. To je možda istina, ali njihov posao, bar
programski, nije bio da smisao životu nađu za sebe, nego da ga obezbede za nas.
Nije bio u tome da svom životu dadu smisao, nego da ga dadu našem. A to se još
nije desilo, osim kod utemeljivača velikih religija.
Nekoliko ideja. Šta je to smisao, šta je
to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje na koje
nikad neće biti nađen odgovor. Da bi se došlo do filosofskog samoubistva, treba
najpre isključiti sve druge uslove. Naročito one koji kao lični i duševni žele
i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako
je teško kao i dokazati da ga ima.
No comments:
Post a Comment