Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav
Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 19. april 1983. godine (nastavak)
U znaku
blizanaca (poseta Ivana Lalića)
Poslepodne poseta Bernarda i Ivana
Lalića. S Lalićem sam se viđao retko, sporadično, usput. Ne znam jesmo li ikada
govorili duže od pet minuta i uvek s nogu. Pored Bernarda ispunjenog
elektricitetom veoma niskog naboja, često isključenog, poput neke mašine iz
koje je isključena struja, deluje Lalić kao mobilna jedinica visokog naboja.
Šta ona napaja još uvek ne znam. Ne znam da li je to vitalnost ili nervoza.
Priča o osuđenom Đogu u blizanačkom tonu
i dimorfnoj formi zvezde pod kojom je rođen. Simpatije prema osuđenom pesniku
mešaju se s lojalnošću prema Jugoslaviji, čijem Savezu komunista pripada. Ja
lično u njegov komunizam ne verujem. Mislim da je andrićevskog kova. Priča mi
šta je Savez komunista Jugoslavije preduzeo povodom odlaska Đoga u zatvor. Bilo
je odlučeno da se napiše Federaciji pismo i zatraži abolicija.
Prisutni predstavnici republičkih
udruženja nisu mogli da daju svoj odgovor zbog toga što su se morali prethodno
konsultovati sa svojim udruženjima, jer u toj instituciji vlada pravilo
konsenzusa. Kole Čašule je rekao da kada bi se on lično pitao, on bi tražio
potpuno eliminisanje kazne i čitavog procesa, međutim on za to nema ovlašćenja.
Bilo je dogovoreno da za sedam dana republička udruženja dadu odgovore.
Prva je odgovorila Slovenija pozitivno,
zatim Makedonija takođe pozitivno, Hrvatska isto tako, a iz Bosne i Hercegovine
došao je negativan odgovor, iz Crne Gore odgovor u kome Crnogorci pitaju šta je
to abolicija, jer dok im se ne kaže šta je abolicija neće moći dati svoj
odgovor. Tako konsenzus nije u prvom redu zahvaljujući Bosancina, a zatim i
Crnogorcima postignut i pismo Federaciji nije upućeno.
Priča mi zatim Lalić o jednom sastanku u
Gradskom komitetu pod predsedništvom Ivana Stambolića, koji je zakazan da
raspravlja o kulturnoj situaciji uopšte, a evidentno je bilo da je učinjeno
povodom raspoloženja, odnosno neraspoloženja intelektualne javnosti u vezi sa
Đogovim odlaskom u zatvor. Ivanji je u vrlo oštrom vidu postavio to pitanje,
ali je kasnije dobijen od Stambolića jedan odgovor iz koga se vidi da bi
Srbija, da se ona pita, rešila slučaj Đoga na način na koji je to Udruženje
zahtevalo, međutim neke druge republike, očevidno se misli na Bosnu, bile su
apsolutno protiv.
Ja imam utisak u stvari da je Srbiji
stav Bosne i Hercegovine vrlo zgodno došao kao alibi i da je Srbija upravo zbog
toga srećna što je ceo taj slučaj izašao izgleda iz jurisdikcije Republike i
otišao nekako u federalne probleme, mada je to, s obzirom na decentralizaciju
Jugoslavije i stalne priče o tome da su republike samostalne, jedno smešno
objašnjenje. Na moje pitanje šta sad preostaje da se čini – Lalić drži da su
otvorena još samo dva puta.
Jedan put kojim Đogo očevidno neće ići,
a to je traženje pomilovanja, jer bi traženjem pomilovanja priznao krivicu koju
je inače na sudu odbio. Odbio, između ostalog, pod formulacijom da je on
decidirano za socijalističku samoupravnu Jugoslaviju i da ne može biti njen
neprijatelj. Drugi put je da Đogo jednostavno zbog bolesti bude posle dva
meseca pušten. Tada sam prvi put čuo da on boluje od tuberkuloze bubrega.
Lalić pije samo crno vino i to me podseća
na vojvođanskog senatora Popu, o kome takođe govorimo. Lalić to verovatno i
zna, i ja mu odmah kažem kakvo je moje mišljenje o Popi. On je Popin prijatelj
i kaže da njemu lično Popa je u životu učinio samo dobro, ali da zna mnogo
ljudi kojima to nije činio. Ja onda kažem da mi je milo što ima bar nekoga kome
je Popa učinio nešto dobro.
Zatim razgovaramo u Runu. Ja mu izlažem sedmu knjigu, pošto on poznaje antiku i
probleme mita. Njemu je lako da uđe u suštinu stvari, i on, kako vidim, ulazi
vrlo dobro. A zatim mu govorim o Atlantisu
i tada konstatujemo zajedničke interese za science
fiction.
On je uređivao jednu izvanrednu biblioteku u preduzeću „Jugoslavija“, pod
amblemom „Kentaur“, čije sve knjige imam.
Dotičemo se raznih knjiga, raznih
pisaca, a onda ga pitam zašto Nolit, pošto „Kentaur“ više ne izlazi, ne
organizuje jednu takvu biblioteku, jer mi je nemamo. On onda kaže da je on u
redakciji Nolita sa svojom ljubavlji i interesom za science fiction apsolutno usamljen, da Miša Stambolić,
Hristić itd. niti cene niti poznaju naučnu fantastiku i da on nema zapravo
potpore za jednu takvu ideju.
Razgovor je trajao oko tri sata i bio
manje-više prijatan. No ponešto s obe strane uzdržljiv, onako kako to biva s
ljudima koji prvi put duže razgovaraju.
No comments:
Post a Comment