ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 21. april 1983. godine
„Umetnost i stvarnost“ (beleške za esej)
Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“. Pod pretpostavkom da znamo šta je umetnost, a videćemo da ne znamo sve dok ne definišemo stvarnost kojom se ona u načelu bavi, dakle da bismo uopšte načeli tu temu, moramo definisati stvarnost. Moramo videti šta ona ne obuhvata, a šta obuhvata, i da li ima nečega što ona uopšte ne obuhvata.
Moramo dakle definisati njen opseg, njeno značenje, njene forme, i njene slojeve, odnosno nivoe. Moramo videti postoje li stvarnosti višega reda, kojima umetnost treba da se bavi i one nižega, koje mora ili može zanemariti? Postoje li zatim stvarnosti koje znače više od sebe, obuhvataju dakle nešto od univerzalne strukture što kao zamršena arborizacija ispod empirije povezuje pojave a ponekad ih i snabdeva svrhom?
Sve u svemu, moramo znati šta je stvarnost kojom želi naša reč, misao, da se bavi. Tek potom možemo pristati uopšte da razgovararno o onome o čemu mnogi neprofesionalni posmatrači i sudije umetnosti žele najpre da govore – o načinu bavljenja stvarnošću. Niko od njih očigledno nema ništa protiv izvesne, pa i tabuisane stvarnosti kao sadržaja umetničkog dela.
Oni se protive načinu, čak i kad je on ispravan, čak i kad je on jedini. Takvi ljudi ne zahtevaju od umetnosti zapravo nikakvu stvarnost, oni žele naprosto da ona u nju projecira njihove ideje o njoj. Kad to čini umetnost je okej, kad ne čini ne valja. I opet, dabome, nije reč o stvarnosti već o načinu, o njenoj interpretaciji.
Zamislimo da je magičnim putem jedan od konzervativnih duhova iznenada postao obdaren talentom književnog izražavanja. Da li bi on stvarnost i dalje gledao na stari način? Ja ne verujem. Čim bi stao da je umetnički interpretira ona bi se deformisala u meri u kojoj je on talentovan, ali umetnički, stvaralački deformisala.
Pri tome takav čovek bi zaboravio ili upravo tek tada osetio da je ranije, dok dara nije imao, takođe deformisao stvarnost, samo bez stvarnog uspeha. Ovde leže koreni dihotomije kod pisaca koji se bave aktivnom politikom. Pre ili kasnije, zavisi od dara, moraju se oni opredeliti, inače će i na strani politike i u zoni umetnosti proizvoditi mrtvorođenčad.
Posmatrajte dete koje se igra nekim predmetom naše stvarnosti, stvarnosti odraslih, jer to su zapravo dve stvarnosti, u stvari dva lika jedne iste stvarnosti. Ono se ni najmanje ne oseća obaveznim našoj logici premda za nju zna, pa joj se i vraća čim igra prestane. Dete ne menja stvarnost kao što to ni umetnost ne čini, ono je samo drukčije vidi i tumači.
Putem imaginacije koja je u srodstvu sa stvaralačkom, a i s ludačkom, dete će u komadu svijenog drveta videti revolver u igri i ponašaće se kao da ga zaista ima u ruci. Kad igra prestane dete će odbaciti revolver i on će tog momenta opet postati obično drvo. Na početku igre lopova i žandara detinja će se imaginacija izvesno vreme morati boriti s nasleđenom logikom odraslih i s vlastitim iskustvom, da bi od drveta u ruci uistinu napravila revolver.
Niža objektivna stvarnost mora biti savladana da bi ustupila mesto jednoj višoj, subjektivnoj. Dodajem da je ova subjektivna stvarnost višeg reda isključivo u umetnosti. U nauci, u politici, ako se ona kao nauka shvati, ona je nižega reda.
Ono što, na čemu se bazira umetnost, od toga trpi i nauka i politika. Subjektivno je oblast umetnosti, objektivno oblast drugih oblika našeg saznanja i naših aktivnosti. U vatri igre, da nastavim metaforu, kasnije, doživeli smo svi to u svom dečjem iskustvu, za dete će to drvo izvesno vreme zaista biti revolver, jer bez tog momenta apsolutnog uživljavanja igra nije moguća.
S umetnikom se događa nešto slično. Nešto na sredini između imaginativnog poimanja i patološkog shvatanja realnosti. To je onaj presudan kreativni momenat u kome subjektivno oko iza i u objektivnoj realnosti nazire i neke njene druge mogućnosti, druge realnosti koje normalno sazdano oko ne vidi. Većina ljudi koji danas tako strasno, ja verujem čak i iskreno, osuđuju izvesne interpretacije realnosti u književnosti, odavno su prihvatili i priznali takvu slobodu slikarima, koji čine isto što i mi.
Gledaju stvarnost svojim očima. Pikasove geometrijske žene ne moraju im se sviđati, ali ih oni više ne smatraju kontrarevolucionarnim. Dete, ludak i umetnik, kao neka vrsta metaforične simbioze deteta i ludaka, nisu izabrali slobodu, oni su na slobodu prinuđeni, jer je sloboda osnovni uslov njihovog postojanja, i postojanja dečje imaginacije, i postojanja 1udačkih patoloških svetova, i postojanja slobodnih umetničklh interpretacija stvarnosti.
Dakle, oni su prinuđeni na slobodu koje se normalan čovek odrekao shvatajući da je život moguć samo dok mu pristupamo istom ili približnom logikom, inače nastaje haos u kome je živeti nemoguće. Dakle, ono što u životu umetnosti život daje, u stvarnom životu – ubija. Ili ono što nam u stvarnom životu omogućuje da kako-tako živimo u umetnosti je smrtonosno. A to znači ista logika.
No comments:
Post a Comment