ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda, 11. maj 1983. godine
Strukturalizam i debili
Ugledni profesor uglednog srednjovekovnog engleskog univerziteta, poznatog po hiperprodukciji sovjetskih špijuna, tvrdi da je književnost mrtva i da je stvarno živa jedino nauka o književnosti. Profesor je po shvatanju, a pomalo i po naravi strukturalist.
To je isto kao kada bi vam lekar rekao da vas ne može izlečiti jer je medicina kojom se on tek titularno bavi – mrtva; da je živa samo obdukciona tehnika, da morate umreti da bi se saznalo šta vam fali. Morao bih naravno dodati da pravi problem nauke i nije u tome da vas izleči nego da objektivno ustanovi od čega ste umrli.
Ubeđeni integralni strukturalist liči na čoveka koji, pošto je slučajno dospeo do noža, drži da ga u svakoj prilici mora upotrebiti. Dosledni strukturalist takođe liči na lekara koji se jedino snalazi u obdukciji leševa. Knjiga se u strukturalističkoj kritici tretira u najboljem slučaju kao srećan proizvod piščevih nesposobnosti i kritičarskog genija.
Knjiga se tu najpre mora ubiti da bi se objasnila. Ali se ne objašnjava njen smisao, već forma u koju je jedan nepoznati smisao stavljen. Najviše što kao pisac možete očekivati od jednog strukturalističkog kritičara jeste da vas blagonaklono tretira kao debila koji nije kriv za svoje ograničenosti. Za strukturalističku kritiku smisao jedne knjige nije sasvim beznačajan, on je irelevantan.
U najboljem slučaju on je zanemarljiv, u onom najgorem predstavlja izvesne teškoće koje se međutim srećno izbegavaju raznim semantičkim trikovima. Oduvek je problem kako bio glavni problem literature. I u tom smislu strukturalizam je umereno primenjivan i spojen s drugim metodama mogao pomoći u tumačenju književnosti.
Međutim, radikalni strukturalizam zaboravlja da pitanje kako u književnosti može značiti nešto i važiti jedino ako je vezano s pitanjem šta. Dakle, pravo pitanje je kako šta napisati. Ne samo kako napisati bilo šta.
No comments:
Post a Comment