ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 29. april 1983. godine
S Mitom o Sizifu Camusa (nastavak)
Na 26. strani kaže Camus:
„(...) Mačkin svet nije svet mravojeda. Izreka – ’svaka misao je antropomorfijska’ – nema drugog smisla. Isto tako duh koji nastoji da shvati stvarnost može da se smatra zadovoljnim samo ako je sveden na misaone izraze. Kad bi čovek uvideo da i svemir može da voli i pati, on bi bio izmiren. (...)“
Ja lično sumnjam u to, sumnjam upravo zato što u ovom vidim protivrečnosti, i to u okviru onih protivrečnosti o kojima on upravo govori kao o jednoj konstituanti ljudskoga duha. To što bi čovek shvatio da i svemir može da voli i pati ne bi ga izmirilo sa svetom, jer on ne bi znao da li je ta patnja i ta ljubav svemira slična njegovoj, dakle da li je antropomorfijska.
On bi bio izmiren samo onda ako bi ta ljubav i patnja svemira bile slične njegovoj patnji. Dakle ako bi bila u stvari antropomorfijska ljubav i patnja, inače ne. Da, saznanje bilo čega osim konačne tajne, koja je uostalom nedostupna, mi čak i ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji, nekorisno je. Saznanje samo povećava obim naših neznanja. U tome je paradoks uma i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.
No comments:
Post a Comment