ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 6. maj 1983. godine
Temporalnost u Zlatnom runu
(izvod iz pisma profesorke Anđelković, za trake o Zlatnom runu)
Ovo su nekoliki izvodi iz pisma gospođi Anđelković, profesorke iz Novog Sada, koja piše magistarski rad o problemu vremena u mojim delima. U ovom pismu joj skrećem pažnju da se upravo u Zlatnom runu problem vremena rešava na jedan sintetički način i da se tu najbolje vidi moje shvatanje vremena koje je prilično polovično, nedovršeno u drugim mojim knjigama. Izneću ovde samo dva izvoda koji su od interesa i ulaze u beleške o Zlatnom runu.
„(...) Vreme je“, kažem, „uistini jedna od konstruktivnih tema mojih romana da u Zlatnom runu možda postane bitna. Moj bi Vam savet dakle bio da se u prvom redu koncentrišete na tu knjigu u kojoj je ne samo sinteza shvatanja vremena, već i pokušaj njegovog uzdizanja u ontološku sferu pretvaranja vremena u osnovni uslov života i smrti. Nažalost, tome se istavlja jedna ozbiljna smetnja.
Suština rešenja problema vremena postavljenog kroz petu knjigu Runa, a dovršenog u smislu postavljanja u šestu, koju pišem, nalazi se tek u sedmoj, na kojoj takođe upravo radim. Bez sedme knjige mislim da je moje shvatanje vremena teško ispravno razumeti, gotovo nemoguće objasniti. Imam utisak da prvih šest knjiga navode na izvesna mehanička objašnjenja, u kojima će forma nužno zamenjivati, pa možda i izneveravati sadržaj.
Ako postoji tema na kojoj sam najviše povodom Runa radio bila je tema vremena, u mom literarnom dnevniku, pisanom kao izgovaran u diktafon, nije posvećeno mnogo reči, a ti dnevnici su zapravo jedini autentičan i legitiman izvor za shvatanja ne samo mog odnosa prema vremenu kao kategoriji, već i procesa u kome je taj odnos nastao i nastaje, jer sam proces još nije završen premda se obrisi te moje ’filosofije’ već sasvim dobro naziru. Krug je postavljen i iz njega se neće izlaziti, pitanje je samo njegovog obima i njegove funkcije.
Za mene je nemoguće za sada da kristalno jasno formulišem sve svoje definicije vremena i interakcije tih definicija u okviru proze, osim ako ne bih hteo da improvizujem. Improvizacije su korisne samo ako su spontane, dakle nastale kao nusprodukt praktičnog rada na rukopisu, a takve su one iz mog dnevnika, sve bi ostale bile veštačke i neumesne. (...)“
Dalje slede predlozi kako bih mogao da joj pomognem u radu, a zatim sledeći izvod:
„(...) Ipak želim najilustrativnije i simplifikovano da Vam pružim uvid u teme šeste i sedme knjige Runa što se tiče vremena. Na kraju šeste knjige umire Gazda Simeon Njegovan konačno.“
(Moja primedba. Ovo nije sasvim tačno, on zapravo ne umire. Umire u fizičkom smislu, u onome u kome mi na smrt gledamo.)
„Sedma knjiga počinje stilski na sasvim nov način. Pričam iz paraistorije o izvesnom mladiću iz roda pelaških kentaura, po imenu Noemis, što je anagram od Simeon, i događa se u vreme u kome još nije postojala istorijska hronologija. Bežeći pred Heraklom dolazi Noemis u Elevsis, tamo u susretu s boginjom Demetrom koja je izgubila Persefonu, ćerku, ulazi u oblast granice između paraistorije i mita putem uzimanja svete elevsinske droge.
Ako ste čitali Homerovsku himnu Demetri, znate o čemu je reč. Ja ne ulazim u elevsinski ritual koji se tek tu pred nama ustanovljava, već u sam mit Demetre i Persefone, mit o smrti i ponovnom rađanju. Droga prenosi Noemisa u Jolk i on se ukrca na Argo u kome stvarni polubogovi i heroji, ne Gravesove racionalizacije, polaze u potragu za zlatnim runom, ne zlatom, već velikom tajnom između života i smrti.
Jedini nevernik, jedini racionalni čovek, u pežorativnom smislu, na toj svetoj lađi je Noemis. Njegovo mesto nije tu. Noemis prolazi sve avanture Argonauta u jednoj interpretaciji koja je sasvim suprotna i Gravesu i mom vlastitom racionalizmu izraženom kroz priču o istoriji Balkana, a zatim biva prepoznat kao neposvećen, namazan izmetom i izbačen na obale Trakije da do runa nikada ne stigne.
Ali ta Trakija od koje počinje istorija, a i moje knjige, ako se u njima kružno vreme razvije u linearno, zapravo je pakao u kome, pre nego što će usesti na Crnog konja i postati torbar, trgovac, sreće Noemis, sada već Simeon, Orfejevu glavu u izvoru, Tezeja na poslu u Hadu, Sizifa i ostale prokletnike, čime se istorija i egzistencija izjednačuju s paklom.
Dalji tok je već dat kroz postojeće knjige od prve do šeste. Da dodam samo još dve bitne stvari. Na Argu se zbivaju arhetipovi svih bitnih zbivanja iz istorije porodice Njegovan i lično Simeonske. Istorija je tamo samo ponavljanje arhetipskih, mitskih, svevremenskih, situacija. Mit dakle nije bezvremen, već svevremen.
Druga pojedinost je vezana za epilog, u kome se vraćam na Badnje veče u Turjaku. U požaru u kome gubi Gradščinu pretvara se mrtvi Simeon u Crnog konja i pošto prvi put nije uspeo da dođe do zlatnog runa svoje večne forme, sada oslobođen življenja i umiranja, upućuje se na jug u Arkadiju, nepostojanje, večnost. (...)“
No comments:
Post a Comment