Dnevnik Borislava Pekića 9. maj 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 9. maj 1983. godine 

Kako se zove čovek koji je sit ljudi ili sablast viktorijanstva 

(povodom konzervativnog programa za izbore)
 Premijerka Margaret Thatcher je označila 9. juni kao dan opštih izbora. Njena pobeda je izvesna, ostaje jedino pitanje mere njene parlamentarne većine. Engleska će još pet godina, a možda i više, živeti u senci povampirenih viktorijanskih standarda, u retorici jedne mrtve imperije. Ljudi će se morati navići na nezaposlenost, kao što su se navikli na inflaciju. Nezaposlenost je fundamentalni deo nepisanog konzervativnog programa. Slabiji moraju živeti za jake. Siromaštvo manjine postalo je nužan preduslov bogatstvu većine.


U većinu se zato usađuje viktorijanska vera u geslo po kome je svako kovač svoje sreće. Ko srećan nije sam je tome kriv. Nije se dovoljno vozio u potrazi za poslom biciklom ministra Tebbita.

Obrazovanje takođe mora logički, programski, postepeno, opadati, osim možda u nekim tehnološkim strukama, jer torijevci drže da je i manje od 40 profesora dovoljno za propast jedne države. Većinu intelektualaca, ovako ili onako, pre ili kasnije, zavrbuju Rusi. Čuo sam na televiziji jednu devojčicu koja je ispričala jedan vic.

Vic glasi: „Kako se zove čovek koji je sit ljudi?“ „Ljudožder“, glasi odgovor. Ako se ovaj tzv. rezolutni trend u engleskoj politici nastavi, ako ova viktorijanska, torijevska, politika postane sastavni deo pogleda na svet većine Engleza, čovek bi mogao sasvim lepo zamisliti jedno vreme u kome bi jedna ljudožderska partija, partija koja bi ljudožderstvo proklamovala kao ljudski ideal, uvek mogla računati na većinu u engleskim izborima.

 Što se tiče Evrope, čovek stiče utisak da su Englezi ušli u Zajedničko tržište i u Evropu isključivo zato da bi imali koga da grde, i na koga da svaljuju krivicu za svoje neuspehe.