Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Ove uspomene posvećujem onima koji nisu bili nevini
Živeo sam među njima
Povest srpskog zatvorskog društva u doba revolucije
„...every prison that the man build is build with bricks of shame...”
(„...svaka tamnica koju je čovek podigao sazidana je od cigala srama...”)
(Oscar Wilde, The Ballad of Reading Goal)
SENTIMENTALNO UVOĐENJE U ZATVORSKU ONIRIJU
S dosta razloga se drži da vas među zatvorske zidove, u rešetke zoološkog vrta društvenog greha, uvodi policija. Nas iz Saveza demokratske omladine Jugoslavije uvelo je Vreme. (Vreme je, naime, bilo takvo – kilavo!)
Izvelo nas je takođe Vreme, a vratiće nas setno i poučno razmišljanje koje će ga sa zatvorskim Prostorom, drugom stranom ove sumorne antropološke jednačine, sjediniti na dublji način nego što je pošlo za rukom stošezdesetogodišnjem robijaškom iskustvu dvadeset dvojice mladića, „osvedočenih neprijatelja ustavnog poretka i društvenog uređenja Federativne Narodne Republike Jugoslavije”.
Oduvek me je privlačila čar davno obrnutih požutelih listova života, starih novina s prašnjavim mirisom tavankuta istorije i tragom mišjih zuba vremena po ivicama. Voleo sam da prelistavam porodične arhive izumrlih genosa, sudska dokumenta zaboravljenih slučajeva, tajna akta političkih prečica i stranputica o kojima naši prethodnici, premda su im one određivale sudbinu, ništa nisu znali, korespondenciju velikih i malih pokojnika, dirljivo pompezne proglase i objave vlasti koje su već davno izgubile moć da upravljaju, letopise iščezlih godina, almanahe umrlih ustanova i društava, kataloge firmi nestalih s tržišta i recepte za običaje već stolećima zamenjene novim, a naročito
Šematizme, zvanične državne bilanse, po kojima nam je, izgleda, uvek išlo bolje nego što se to narodu činilo. Prezao sam od mamutskih istorijskih rekapitulacija i generalizacija pod zvučnim naslovima, zaštitom popularnosti i okriljem nepouzdanih izvora.
U objavljenim ili neobjavljenim ličnim beleškama, neslužbenim analima, ispovestima, dnevnicima, memoarima, novinama – čak i onim što ih je obogaljila cenzura, strah ili unisonost pogleda na svet – nastojao sam da spoznam živ, autentičan duh minulih vremena, neizbežno umrtvljen, nekrotiziran, pa često i izopačen u istoriografskim delima.
Imao sam jedanaest godina kada sam na tavanu bakine kuće – izgubljenom kontinentu, Atlantidi mog detinjstva, na kome sam doživeo pustolovine što ih po uzbudljivosti nikoja poznija iskustva nisu nadmašila – kada sam, dakle, u tom tavankutu prosperitetnog građanskog života, kao na sakralnom porodičnom groblju, otkrio svoje prvo zakopano blago.
Bio je to zarđalim okovom utegnut kovčeg, vrsta prekookeanskog kofera s porodičnim dokumentima i uspomenama. Mesto mu, očigledno, nije bilo na tavanu. Ravnodušnost prema prošlosti roda nije osobina građanstva, osim ako je ta prošlost bankroterska ili kriminalna. Ali je već uveliko tekla 1941, bili smo pod okupacijom,
Pravila igre, Regola tu pehnidiv nekadašnje grkocincarske beogradske čaršije raspadahu se pod dejstvom oštrih fermenata Nove Evrope, moj je ujak iz fabrika „Jugoslovanske udružbe barv” (JUB), iz Dola kraj Ljubljane, zajedno s poštenim Slovencima, proteran u Majku Srbiju, moj otac, visoki službenik Zetske banovine, deportovan iz Crne Gore, porodica se, dakle, pod razornim talasom jednog od endemskih balkanskih potresa, našla na bakinom panonskom imanju, s nešto malo izbegličkih mobilija, koje su, međutim, ipak bile dovoljne da poremete dugogodišnji sveti poredak predmeta u kući.
Po načelu prioriteta, stvari su neprestano menjale položaj. Tradicionalan zakon korisnosti, grčki logariazmo, cincarski logarismo, opet je, posle decenija prevlasti slovenskih „duhovnih pogleda na svet”, zavladao porodičnim životom, i kovčeg se, korak po korak, pretpostavljam, našao na tavanu da pravi društvo divljim golubovima i skupnim portretima austrougarskih, srpskih i grčkih kraljevskih Domova „u neizbežnom povlačenju s istorijske pozornice”.
U svakom slučaju, ubeđen sam da sam obijanjem tog sanduka, a ne čitanjem Dostojevskog – koje je palo nekako u isto vreme – otpočeo svoju prestupničku književnu karijeru. Krštenice, venčanice, osmrtnice bile su tu izmešane sa školskim svedočanstvima, isečci iz beogradskih, bečkih i peštanskih novina s bilansima jedne uspešne ekonomije, k. u k. kavalerijske uspomene s devojačkim spomenarima i balskim knjižicama, unakrsna korespondencija roditelja i dece s pismima poznatih i nepoznatih ljudi.
Na žućkastosmeđim dagerotipijama, mršava, tamnoputa gospoda u gerocima, ali i tuđinskim uniformama, posednički su držala ruke na čipkastim ramenima dama koje su sedele u naborima vijenskih haljina, dok je detalj nameštaja na praznoj, nostalgično mutnoj fotografskoj ravni, delikatno ukazivao na standard i vreme.
Pored srpskog u raznim fazama lingvističkog razvoja, od bogatog „nenarodnog” do jednostavnog, svima razumljivog Vukovog narodnog jezika, mađarskog, ponegde nemačkog u gotici, javljao se i grčki, pred čijim sam gracilnim pismom sanjario bespomoćan kao pred porukom tajanstvene civilizacije čije su istine drukčije, pa, biće, i istinitije od naših.
Kraj panonskih gradova stajali su neobični nazivi s dubokog neslovenskog juga Balkana, od kojih se Moskopolis, Muskopole, ili u srpskoj transkripciji Moskopolje, najčešće javljalo. Sa srbujuščim favoritima modernih krštenica udružena behu starinska imena Simeona, Konstantina, Georgija, Arsenija, Angeline, Stefanije i Teodore. Lutanje po tom izgubljenom svetu genetičkog korenja, porekla, nasleđa, bilo je za mene vrsta fantazmagorije, insanie nocturne iz koje se sasvim nikad nisam prenuo.
No comments:
Post a Comment