Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
MAGIČNA ZATVORSKA HIJAZMA VREMENA I PROSTORA
Iranski futurolog Ferejdun Esfandijari, s bespomoćnošću kosmičkog zarobljenika veli: „Dve osnovne odrednice našeg ljudsko-životinjskog života jesu Vreme i Prostor. Sve dok smo na milosti i nemilosti tih dveju snaga bliznakinja, ljudska će sudbina ostati tragična, vezana vremenom i prostorom.”
Ova se vezanost nigde tako ne oseća kao u zatvoru; njega, pre svega ostalog, određuje: definisani prostor i nedefinisano vreme izdržavanja tamničke kazne. Zašto je prostor izdržavanja kazne – ćelija, skupna soba, zgrada, robijašnica kao lokalitet – definisan, po sebi se čini jasnim. Zašto je vreme njenog izdržavanja, premda presudom određeno, ipak nedefinisano, videće se ubrzo.
Vreme je nedefinisano, jer i kad je presudom ograničeno, podleže manje objektivnom hronometarskom, više našem visceralnom računanju. Ne mislite, pri tom, na mogućnosti vanrednog ublažavanja kazne, pomilovanja ili uslovnog otpuštanja. Sve dok se ne dogodi, prevremeni prekid kazne na vaše stvarno zatvorsko vreme ni najmanje ne utiče.
S prostorom je lako. Ako Poetici prostora Gastona Bachelarda niste u svemu poverovali, ako ste posumnjali da Kuća – jer i robijašnica je Kuća – u životu čoveka baš uvek „odstranjuje neizvesnosti”, i da bi „bez nje bio on razbijeno, rasuto biće”, ako se, dakle, oslonite na ono što vidite, opipavate, osećate, i veliki i mali prostor robijanja, onaj bez prozora i onaj s kojeg nazirete nedodirljive daljine, biće ograničen i tom ograničenošću neopozivo definisan.
„Kuća u životu čoveka odstranjuje neizvesnosti, ona u izobilju pruža svoje savete kontinuiteta. Bez nje bi čovek bio razbijeno, rasuto biće. Ona podržava čoveka kroz oluje neba i nepogode života. Ona je telo i duša. Ona je prvi svet ljudskog bića. Pre nego što će ’biti bačen u svet’, kao što to propovedaju brzoplete metafizike, čovek biva položen u kolevku kuće. U našim sanjarenjima kuća i jeste uvek velika kolevka...
Život počinje dobro, on počinje zatvoren, zaštićen, sav utopljen u krilu kuće...” (G. Bachelard, Poetika prostora, Kultura 1969, str. 33–34) Ove lepe, istinite misli, izbačene iz kolevke Bachelardovog konteksta roditeljskog Doma i smeštene u kontekst Kazneno-popravnog doma Sremske Mitrovice, i dalje zvuče lepo, ali nešto manje izvesno. Jer u tom je drugom ljudskom Domu sve neizvesno: kontinuiteti, kojih ste se odricali pod istragom, a ovde ih opet uspostavili, nasilni su, skoro bih rekao terapeutski; uprkos Kući oko vas, razbijeno ste, rasuto biće; uprkos njenom krovu koji od kiše štiti, ni od čega drugog ne zaštićuje.
Pa ipak, u dubljem smislu Bachelard je u pravu. Da robijašnicu ne osećate kao svoj Dom, ne biste se imali čime od neizvesnosti braniti; da niste s drugim osuđenicima u istoj kolevci, pod nepogodama tamničkog života, još više i nepovratnije biste se razbili, rasuli; i, ma koliko protivrečilo mojim samoživim, individualističkim iskustvima, da nije te Kuće i njenih Ukućana, život na robiji ne bi, barem ponekad, bio „zatvoren, zaštićen i sav utopljen”.
Ograničenost nije u njegovoj zapremini, ma kakva da je. Nemoguće je da ga po slobodnoj volji napustite, pa i da se, ako vas tamo oni ne odvedu, preselite u drugi, takođe limitiran. Svaka je seoba ovde premeštaj iz jedne ograničenosti u drugu, iz jednog definisanog prostora u drugi. Iz „zatvorskog Prostora” se, pre puštanja na slobodu, izlazi jedino maštom.
Ali kako imaginacija privremeno ume da pobedi i Vreme, seleći vas u drugo, bolje i lepše, da vas kao maleroznog begunca uvek vrati u vreme robije, i kad vas iz zatvora kroz prostor izvede, stražarno će vas vratiti natrag, među iste ograničavajuće zidove tamnice. Dobitak od takvih bekstava je sumnjiv. Nekog spasava, u životu održava, nekog lagano mori i najzad ubija.
Ali se iskušenju niko ne odupire. Svi smo više puta tako „bežali”, ponekad iz zajedničkog prostora i vremena (skupne ćelije u istom satu noći), bežali u samo nama poznate slobodne prostore i jedino nama pristupačna međusobno nezavisna, samo naša vremena, da se ubrzo opet nađemo na okupu, na istom starom robijaškom podu, u istom satu noći za sve. Neko se vraćao s osmehom novorođenčeta, neko s hladnim licem mrtvaca.
Kad bi se, stoga, od mene zahtevalo da odaberem jednu jedinu, ekskluzivnu dominantu koja razlikuje istražni od sudskog postupka, a nije pravne prirode, te se u službenim papirima ne može naći, niti o njoj penolozi ikad raspravljaju, odlučio bih se opet za paradoks vremena. Ma kako kratka, istraga će se uvek činiti suviše dugačkom; ma kako dug, sud će uvek izgledati suviše kratak.
Dok vas po isledničkim kancelarijama, podrumima, ledenjačama, betonjarama, tamnjačama, čučavcima i ostalim Bachelardovim „prostorima kućne onirije” kinje pitanjima i tvrđim artefaktima policijske radoznalosti, eventualna kratkoća istrage – jer najčešće ste odmah sve što imate i nemate izlajali – nikad vam do glave neće dopreti. Mislićete da ste u tričavih nekoliko dana mraka tamnjače, na mokrom betonu ledenjače, u položaju fetusa, u kome čučavac jedino može da vas primi, proveli mesece.
No comments:
Post a Comment