Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Sudski proces traje mesecima, a vi ga doživljavate kao munjevit trenutak, gotov skoro pre no je i počeo. Bez obzira, dakle, na hronometarsko trajanje, istraga je uvek dugačka, suđenje kratko. Obmana je u ličnoj perspektivi, u vašoj sudbinskoj vezanosti za sadržaje tih vremena, za njihove teme. Vreme u istrazi od štete vam je; sudsko, barem u načelu, i ne mora biti.
Vreme u istrazi, pogotovu „narodnoj” iz godine 1948. i 1949, lišenoj formalističkih predrasuda građanskog „klasnog” prava, radilo je za islednika. Ukoliko je duže trajalo, ukoliko ste istražiteljevim dokazima, a u odsustvu ovih, revolucionarnoj mašti i revnosti, profesionalnoj savesti i arivističkoj volji za napredovanjem u službi, duže na raspolaganju stajali, i vaša je krivica proporcionalno rasla.
Tu se u vašu korist jedva šta moglo izmeniti, osim da umrete i tako umaknete vremenu koje je protiv vas koristilo svaki svoj minut. I onom velikom, povesnom Vremenu napolju, koje je protiv vas kao osvedočenog reakcionara „dijalektički nužno”, i onom malom, policijskom unutra, koje ako ste nevini možda protiv vas i ne bi smelo biti, pa ipak jeste, jednako kao i ako ste krivi.
Dok je, elem, u istrazi svako vreme, i dugo i kratko, protiv vas i od štete vam je – a što je duže, šteta je veća, pa vam je svako predugo – sudsko može i od koristi biti. Iako je retko kad optuženiku od stvarne vajde, barem u načelu mu ništa ne brani da to bude. Načelo se, doduše, više drži na nadi nego na opštem iskustvu s praksom revolucionarnog pravosuđa, ali ko poslednjoj nadi, ma kako proizvoljna bila, u zube gleda? Pošto mislite da vam koristi, svako vreme provedeno u sudskom doku za vas je prekratko.
U ovom svetlu treba razumeti reči branitelja Guroviča sa procesa petrogradskom mitropolitu Venijaminu iz 1922: „Ništa više nema da se kaže, ali je teško prestati govoriti. Sve dok se govori, optuženi su živi. Kad se prestane, prestaće i njihovi životi.” A za reči je potrebno vreme. I dok dole, u istražnim podrumima, i niste za dugu konverzaciju orni, gore, u sudnici, postajete govorljivi i, da vam se može, nikad je ne biste prekinuli. Jer znate, kao i Gurovič, da posle vaše završne reči dolazi presuda – i kraj.
Najednom očekujete pravdu od ustanove poretka kome je u načelu odričete.
Revolucionarna pravda, u međuvremenu, liči na bizarnu hiruršku intervenciju. Po pravilu, za operaciju otvarate bolesnika tek pošto ste postavili dijagnozu, precizno ustanovili od čega boluje i zaključili da to od čega pati ne može biti lečeno bez noža. Revolucionarna pravda bolesnika – krivca i nevinog bez građanske diskriminacije – najpre raspori, pa onda, ako kojim slučajem živ ostane, nožem odgovarajuće kazne leči. Pravna intervencija postaje, medicinskim žargonom rečeno, obdukcija nad živim čovekom.
Paradoks vas ne zbunjuje. A ako omane, kao što redovno biva, ostaje, ukoliko bude vremena, iduća Velika Gospojina ili Božić da komunisti padnu i vas na kapiji zatvora narod dočeka s cvećem.
Ako mi se sada zatraži jedna jedina, ekskluzivna dominanta koja će razlikovati i istražni i sudski postupak od procesa izdržavanja kazne (robije), opet bih je našao u – Vremenu. U istrazi i na sudu vreme je – premda, videli smo, varljivo u pogledu dužine, lažno, dakle – ipak jasno profilisano. Vi ga, kao isleđenik i optuženik, osećate svim svojim napetim bićem.
Njegovu užasavajuću dužinu na stolici za saslušanja i njegovu obeshrabrujuću kratkoću kad u sudskom doku stojite. Vreme na robiji te upadljive granične oštrine lika nema. Ni postojanosti u trajanju, ako se ne shvata kao puki zbir sati, dana, meseci ili odležanih godina, nego kao intiman osećaj njihovog proticanja, kao vlastito izumiranje. Ako se ono ne meri spoljnim, već unutrašnjim satom, čije kazaljke imaju drugu ritmiku obrtanja od metalnih, ono će uvek biti drukčije od stvarnog.
U stanovitom smislu, vreme na robiji ne postoji, iako se, paradoksalno, sme reći da, istodobno, osim njega, ne postoji ništa drugo. Utehu da će mi brzo proći, što mi ju je velikodušno darovao ključar na Obilićevom vencu aprila 1949. („Zima, leto, zima, leto... i eto tebe napolju”), stoga ne valja shvatiti kao cinizam na brzinu priučenog klasnog neprijatelja, nego kao trezvenu anticipaciju osebujne temporalnosti robije.
U početku, možda, iščezavanje vremena kao gradilačkog faktora iz života, a u odgovarajućoj meri i iz vašeg čula za trajanje, to njegovo, skoro bih rekao, magijsko čiljenje iz građanskog modela, u kome ste oblikovani i u kome je ono bilo conditio sine qua non egzistencije, ne opaža se tako ubedljivo kao poznije, kad robija odmakne, potraje i potone u sivu, monotonu, nerazabirljivu kašu dana i noći, bez događanja, promena, belega.
Mnoge su pojave ovde u kazamatu za vas još nove, okolnosti nepoznate, prilike nejasne, postupci strani, nerazumljivi. U živom ste procesu naturalizacije, prilagođavanja novim, najčešće neshvatljivim uslovima borbe za opstanak, za koje vas kućni i socijalni odgoj, budući da ste za druge „oniričke prostore” predviđeni, nije pripremio, i vreme za vas još postoji.
Čak u starom građanskom smislu, kao obrtanje kazaljke na satu, kao rok u kome morate savladati nova Pravila igre ovog bizarnog sveta, a da vam pri tom više nikakvo iščekivanje ne pomaže. U istrazi se čeka na sud. Nevini i naivni da ih kazne oslobodi, krivi i naivni takođe, a nevini i krivi ali mudri da ih oslobodi istrage, najteže od svih kazni.
Evo još jednog paradoksa. Kriminalne afere pretpostavljaju izvestan prirodan, logičan red. Nedelu sledi njegovo otkriće, pritvaranje, istraga, podizanje optužnice, suđenje, izricanje kazne, apelacija, pa tek potom izdržavanje dosuđene kazne, s teškoćama što je prate. Kasnih četrdesetih i ranih pedesetih najozbiljnije teškoće podnosite već na početku uzničke karijere, u istrazi, pa vam u poređenju s njima iskušenja kazne izgledaju beznačajna, ravna ponekad oslobođenju. Tako se prava kazna izmešta iz prirodnog ležišta na kraju procesa i premešta u vreme kada potrebu za njom tek valja dokazati.
Na robiji nemate šta čekati, osim, kao apsolvent, neuki početnik u umeću robijanja, opštu amnestiju političkih krivaca, što je o praznicima radnog naroda tamnička radio-kibla svake godine uzaman obećava. Ti rani dani imaju, dakle, svoje događanje i ono pomaže vremenu da funkcioniše gotovo kao napolju, na slobodi. Kad se s novim svetom srodite, pa u njemu još i uležite, događaji se prorede, a zajedno s njima iščezava vreme, možda još jedina dimenzija u kojoj ste mogli živeti drukčije nego kao utvara bez supstancije.
Tek tada ste stvarno na robiji. Niste kad se golema kapija kazamata za vama zatvori. Na robiji ste kad se za vama zatvore nevidljiva Vrata Vremena.
No comments:
Post a Comment