Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na slobodi se do tih Vrata retko dopire. I kad se dopre, ne vide se. Prostori (i prostorije) u kojima provodite život puni su predmeta, likova, prizora. Slika u svim kombinacijama. U njih se stalno ulazi, iz njih izlazi.
Uvek se nešto zbiva. Sve to odvlači pažnju i okiva je zlatnim lancima sporednosti. Prostorija robijanja je bez ljudi prazna. A ni s njima, i kad je najispunjenija, nikad prepuna. U njoj se zapažaju jedino zidovi i ta Vrata. Vrata Vremena. Vreme postaje vidljivo kao da je i ono sazdano od materijalnih
molekula, a ne da je tek iluzija uma.
To nas dovodi do pitanja kako robiju, kojoj nedostaje vreme, a paradoksalno se, osim tog vremena, ništa bitno ne odvija, kako stanje zatočeništva opisati a da se ne bude dosadan. Ova knjiga nije fikcija da živi od umetničke mere i vrednosti. Njoj je stalo da se čita. No, na to ne može računati ako ponavlja ubistvenu monotoniju robijanja.
U istrazi je teror što ga nad vama vrše dovoljan za svaku ozbiljnu dramsku radnju. Pitanje hoćete li priznati ili ne, u realnosti brutalne policijske prakse retko aktuelno, u lektiri je dovoljno da čitaoca drži budnog. On će vas s perverznom radošću i znatiželjom ljubitelja jakih scena pratiti u podrum i neće mnogo hajati što vas tamo prebijaju, sve dok ga držite u uzbuđenju, sve, zapravo, dok ne vidi da kod islednika iz noći u noć ponavljate jedan isti proces, uvek samo priznajete sve što vam se na teret stavlja. Onda će vas, verovatno, i on u podrum baciti.
Na sudu radoznali čitalac, zajedno s vama, čeka kaznu. Beletristička zagonetka, makar na suđenjima posle rata ponešto prividna, još je tu. Posle nje, kako je sumorno rekao Gurovič, branitelj mitropolita Venijamina na jednom petrogradskom procesu, nema više šta da se kaže. Gotov je Venijamin. A gotovi ste i vi i vaša knjiga.
No comments:
Post a Comment