Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 
Karantin 

Sloboda je sistem uzajamnih dopuštenosti, gde su ograničenja i u najgorim despotijama i sama nužno ograničena. (U protivnom, režim ne bi funkcionisao. Da se ropstvo ostvari potreban je minimum slobode koju kao nagradu dobijate ako učestvujete u njenom oduzimanju drugima. U protivnom se nijedno poniženje ne isplati. Nekorumptivna Tiranija ugiba usled pomanjkanja ljudskog goriva.)

Zatvor je, međutim, sistem beskonačnih limitacija dvostrukog porekla: onih što ih taksativno propisuje tamnički kućni red i funkcionisanje organa represivne uprave, tu da ga do slova, pa i preko njega, promoviše i onih poteklih od prirodne represivnosti vaših sustanara robijaša. Prelazak iz jednog u drugi svet nije lak. I karantin je tu da vam taj prelazak olakša.

Sloboda se u zatvoru shvata kao bolest od koje, barem do izvesne mere, treba da vas izleči karantinska tišina i usamljenost. Onako, otprilike, kako vas inicijalno tromesečno programsko maltretiranje u vojsci – dreka, dril, besmislene naredbe, pretnje sa smislom – pripremaju za vojnika.
Karantin ima i drugu svrhu. Pošto za njegova trajanja – u proseku do tri nedelje – nije dopušteno dopisivanje sa porodicom, primanje paketa, poseta, ili šetnja, u načelu ni dodir sa drugim robijašima, jer ste još inficirani slobodom, on vas, u svemu sličan kaznenoj izolaciji u samici, upozorava šta će se desiti ako prekršite kućni red ili se na drugi način zamerite upravi.

Pored terapeutskog dejstva – da vas od slobode izleči – ima on, dakle, i profilaktičku namenu usađivanja straha. U stvarnosti ovaj cilj promašuje svrhu. On liči na pokušaj da vas, pošto ste izašli iz vode u kojoj ste se davili, preplaše stavljanjem pod tuš. Vreme pravog, nepatvorenog straha je istraga. Posle nje vas jedva šta može uplašiti.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 
Karantin 

„Druga zgrada mitrovačke kaznionice liči na fabričku halu iz koje su odnete mašine. Utroba joj je iščupana i zamenjena divovskim praznim prostorom. U njenom dnu, iz golog betona, rastu spiralne ’Jakovljeve lestve’ od livenog gvožđa i penju se u nebo pokriveno obnaženim krovom. Na dva se mesta račvaju i preko metalnih mostova vode na spratove sa ćelijama.

Kada biste iz sobe izašli u šetnju, da se operete ili kiblu iznesete, koračali ste uskim traverzama, nalik na trambuline, nisko ograđene gvozdenim branikom. Koraci su odjekivali, glas ječao, brenčio kao pod zvonom. Ispod vas se otvarao ambis popločan betonom...”

Vele da je neko među „prevodiocima”, po nalogu iz Beograda, počeo prevoditi Mein Kampf. U razgovorima sa ljudima, koji su radili u prizemlju II zgrade Sremske Mitrovice, tvrdnja nije verifikovana i po svoj je prilici apokrifna. Ostaje, međutim, da je robijaško prevodilačko prizemlje bilo vrsta tajnog paralelnog Tanjuga.

Ovako sam opisao kuću za izolacije Sremske Mitrovice u knjizi Godine koje su pojeli skakavci II. Dodajmo skici još nekoliko pojedinosti od ono malo od kojih se tamnički prostori sastoje i mesto naše naturalizacije biće opisano. Na svakom spratu u dnu hale nalaze se kupatila, u obliku dugog kamenog valova sa slavinama na istom odstojanju, i klozeti, čučavci, s nekoliko rupa otvorenih u betonu poda.

U prizemlju, do ulaznih vrata, kancelarija je nadzornika zgrade sa sobama za dežurne ključare. Za razliku od nepodnošljive buke u ostalim zdanjima Mitrovice, ovde vlada mistična tišina groba ili crkve između dve službe božje.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 

Protokol je nalagao da budemo predstavljeni upravniku KP doma. Tada, a i dosta dugo posle 1949, Sremskom je Mitrovicom upravljao drug Milenović. Drug, naravno, za slobodne građane, za drugove. Za nas, kažnjenike, narodne neprijatelje i domaće izrode, bio je, prema prećutnim proleterskim običajima, gospodin.

Nikad se nisam prestao diviti ovom paradoksu. U komunističkoj terminologiji gospodin je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen je proleterskom rečju – drug, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom građanin. Na slobodi, 1948, gospode više nije bilo.

Nešto se zadržalo po zapadnim diplomatskim predstavništvima, među inostranim izveštačima i posetiocima Jugoslavije. I ovde, u socijalističkom zatvoru. Nigde u dokumentima Ministarstva unutrašnjih poslova nisam našao propis koji bi takvo oslovljavanje zatvorskih službenika izričito naređivao. Otkud, onda, ono? Iz kakvog je podsvesnog vilajeta osećanja niže vrednosti pobedničke klase dospelo?

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 

Na redu je šišanje do glave, najneprijatnija epizoda tehničke procedure vašeg pretvaranja od čoveka u drugo, niže biće, od građanina u robijaša. Doživeo sam je samo dva puta, 1941, na Cetinju, kad sam pošao u I razred gimnazije ,i 1943, na selu, kad sam, plivajući u mesnoj olimpijskoj kaljuzi zvanoj Vikaja, dobio šugu. I nijednom njene posledice ne behu trajne.

Od obrijane glave, koju je za prvoškolce propisalo kraljevsko Ministarstvo prosvete, spasao me je 1941. svetski rat. Od one iz 1943, koju je propisala dečačka glupost, neki crn, smrdljiv, a lekovit sapun.

Činjenica da vas zatvorski berberi ne smatraju vrednim pažnje – zatvor, naime, svodi međusobne obzirnosti na najelementarnije, najrudimentarnije nužnosti zajedničkog života – a da su im alatke ličile pre na minijaturna zarđala rala za oranje nego na mašine za šišanje, proceduru ne čini lakšom. (S nostalgijom sam se sećao našeg islednika P. S., takođe berberina, koji je samo o nama mislio.)

Nakon toga jedni drugima izgledamo glupo. Iako nam je glava postala manja, sve što je na njoj bilo nesrazmerno veliko postaje sada još veće i uočljivije. Meni rastu uši i nos, a oči se šire. Pretvaram se u crtež na kraju pesmice: „Crta, crta, crtica – gotova je glavica!”
Odvode nas na kupanje, naše se stvari odnose na dezinfekciju. Kupatilo, nalik gasnim komorama Auschwitza, funkcioniše, kao i po svim zatvorima, na nepredvidljiv, hirovit način. Kad vam treba voda, nema je. Kad ste se preko nasapunjanog tela obukli, ona pljušti. Kad čekate hladnu, šuri vas vrela. Kad toplu hoćete, zasipa vas ledom. Ali to nije poenta događaja. Neupotrebljivost kupatila tiče se uprave Mitrovice. Nas se tiče činjenica da je to prvo veliko pranje posle deset meseci zatvora.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 

Jedan od presudnih uslova vašem uspehu napolju, u civilizaciji utakmice, trke, agona, jeste da se nečim iz neodređene humane statističke mase izuzmete. Da budete uočeni, zapaženi, izdvojeni – vaše lične sposobnosti, osobni darovi, vrline, malo će značiti ako na njih ne skrenete pažnju. I ne samo s početka, dok su one u tami anonimnosti. Morate se stalno isticati, uvek na prste propinjati, uvek se iz ubitačne, nivelirajuće antropoidne opštosti izdvajati.

Ova vas nužnost pretvara u živu robu kojoj je, da bi se dobro prodavala, neophodno danonoćno da sija u izlogu, neprestano pred očima javnosti da bude. Samoreklamiranje tako postaje nezaobilazan conditio sine qua non građanskom prosperitetu. Na robiji vas takvo isticanje odvodi u nevolju. Uslov preživljavanja, kao najvišeg dostupnog oblika tamničkog prosperiteta, tamo je neuočljivost.

Da se postići može, rekao bih nevidljivost. (Koju je savetovao i primenjivao moj guru.) Potonuće u sivi, blagosloveni, muljeviti zaštitnički Zlatan prosek čovečnosti, koji vas na slobodi čini ništavnim i pretvara u statističku vrednost, značajnu jedino ako joj se pribroje druge anonimne brojke – ovde vas brani. Ovde niste samo broj, ovde je najbolje broj i biti.

Bez imena, lika, osobina. Matematička veličina koja se da zanemariti i koju uprave kazniona redovno zanemaruju. A od uprave zanemaren biti najveća je privilegija koje se na robiji možete domoći.

U tom je smislu moja robijaška karijera počela na najgori mogući način. Bio sam zapažen.
Iako sam ovo prvo Zlatno pravilo robijaškog ponašanja i umom i preko kože dobro naučio, nikako mi nije uspevalo da ga se držim. U presudnim časovima, uvek, naravno, u nevreme, pravio sam mahom besmislene gestove, ispravljajući najbeznačajnije sitne okuke jedne ionako krive socijalističke pravne Drine, besmislene, dakle, po sebi i u smislu neke realne koristi, gestove koji su me upadljivo izdvajali iz anonimne mase robijaša, jedine bezbedne sredine, i selekcionirali za pedagoške poduke administracije.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 

 „Raduj se, mladiću, za mladosti svoje 
i nek te veseli srce dok si mlad, 
i hodi kud te srce tvoje vodi, 
i kud oči tvoje gledaju, al’ znaj 
da će te za sve to Bog na sud izvesti.” 
(Knjiga propovednikova, gl. 11, 9)

OSUĐENIK BROJ 14054 

Mitrovica nije za nas novost. Pa ipak, kapija pred koju smo dovedeni nije nam izgledala poznata, ista kao kada smo prvi put kroz nju prošli, velikodušno oslobođeni straha od streljanja. Bila je, u stvari, ista, ogromna, teška, imperijalna, ali je za nas pri drugom susretu imala drugo značenje. Prvog puta bila je tek privremen ulaz u nepoznat tamni vilajet robijaškog mimosveta.

Znali smo da ćemo kroz nju uskoro izaći, jer nas je čekao sud da nas ovamo, među mitrovačke zidove, u kavez ljudskog usavršavanja, i zvanično vrati. Sada nismo znali kada ćemo, hoćemo li uopšte izaći, ili će nas kroz nju izneti. Prvi put smo imali nadu. Sad smo i bez nje ostali.
Besmo mrtvi, i u haljine bijele obučeni, kako propisuje Sveto pismo za Dan gnjeva.

Izvršena je primopredaja, prebrojani smo – to je najčešća, jedina, uostalom, intelektualna procedura na robiji – a zatim postrojeni u mračnom, htonskom holu prijemne zgrade. Ako je kapija ličila na gvozdena vrata užarenog Moloha u drevnoj Kartagini, ovo sumračno prazno, tiho predvorje podsećalo je na njegovo ždrelo, ohlađeno posle žrtvenih svetkovina.

Unaokolo su krstarili ravnodušni milicioneri, bezizrazni civili i ljudi siva, podbula, lakejski potuljena lica, u suroj robijaškoj odeći, i suviše urednoj, preterano održavanoj da priliči kažnjenicima. U rukama su nosili knjige, registre, papire, ulazili su i izlazili iz kancelarija, ne obraćajući pažnju na nas, niti bilo čime uvažavajući naše prisustvo.

Kasnije sam doznao da su to slobodnjaci, zatvorenici na lakšem režimu, za rad dodeljeni administraciji prijemnog odeljenja kazamata, naročita, privilegovana kasta razuđene robijaške socijalne hijerarhije, o kojoj će više reči biti u glavi „Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje”.

Naišao je dežmekast plavokos čovek i prošao pored skromnog stroja korakom pauna koji je malo doprinosio želji da bude krupan i korpulentan. Bio je to pomoćnik upravnika KP doma, poverenik Udbe.

Ne znam zašto je stao ispred mene. Bio sam najviši u grupi. Možda zato, možda slučajno. Gledali smo se u oči. I on je, kao policijski ministar Penezić, očekivao da ih spustim. Nisam hteo. Prišao mi je korak bliže, podigao svoje, mutne, vodnjikave, kao iz ritova ribnjaka izvučene, i rekao:

– Izbićemo mi tebi taj pogled iz očiju.

Shvatio sam da me nije baš sasvim slučajno izabrao. Mora da je bio u sviti koja je pratila Penezića, s proleća, pri obilasku Sremske Mitrovice i, duboko uvređen, prisustvovao mom ratu očiju s njim. Čuo je kako mi je taj policijski princ Nove Jugoslavije i njen kralj u Srbiji obećao da ću uskoro biti dva metra pod zemljom i kako sam mu, nesvestan čemu se izlažem, iz mladalačke osionosti više nego kuraži, odgovorio:

„Nisam znao da tako duboko sahranjujete svoje mrtve.” Penezić je to odmah zaboravio, mali pomoćnik nije. Penezić-Krcun je, uostalom, to i mogao zaboraviti, jer pre toga mnogo toga nije zaboravio. Mali, anonimni pomoćnik nije smeo zaboraviti, jer su položaji s kojih se tako nešto bez posledica sme zaboravljati bili od njega još daleko i do njih se u policijskoj službi moglo dospevati jedino – dobrim pamćenjem.

U svakom slučaju, ako je po početku suditi, on nije obećavao. Zauzvrat, uputio me je u prvu i najbitniju tajnu robijaškog preživljavanja, sasvim oprečnu pravilu što važi u tzv. slobodnoj civilizaciji.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Dugo i slavno žitije jedne robijašnice 

Od utemeljivanja prvih mediteranskih kultura, geografska je karta Evrope više puta promenila lik, smenjivala su se stoleća, selili se narodi i vodile vojne, rušahu se i građahu gradovi, uspinjahu se i padahu imperije, rađahu se i umirahu civilizacije, ali se jedna kroz sve to vreme održala. Zatvorenička je civilizacija podnela sve mene sveta oko sebe da sve do nas donese topao miris prve rupe u kojoj je bio zatvoren čovek.

 Od Soldatovićeve posete godine 1898. do 1949. prošlo je preko pola veka, vođena su dva svetska rata, dve su se zemlje i tri režima promenila, a Sremska Mitrovica ostala je ista.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Dugo i slavno žitije jedne robijašnice 

Geometrijski simbol tamnice je stereometrijska predstava kocke. Svi su njeni drugi oblici iz ovog primarnog modela izvedeni. Stavite tu kocku u vreme koje je izgubilo pokretljivost, dobićete zatvor.
Svaki narod ima poneku ili nekoliko tamnica koje mu i sada žive u pamćenju, radile ili ne. Setimo se samo Marmetinske tamnice u Rimu. Ko čuo nije za Sing Sing, mesto konfinacije Ala Caponea, ili Alcatraz na jednoj hridini pacifičke obale Sjedinjenih Država? Ako ništa drugo, gledan je film Ptičar iz Alcatraza. (Uostalom, da filma i televizije nije, većina ljudi, pre nego što u njega dospe, zatvor ne bi ni upoznala.)

Čuli smo za Tower, u kome su dekapitovani kraljica Anne Boleyn, grof od Essexa i Thomas More, a pod čijim je krovom Sir Walter Raleigh napisao Istoriju sveta. Kasnije, za londonski Pentonwille, pušten u rad 1842. i još u punom pogonu, ili robijašnicu u močvarama Dartmoora, po kojima je plamenih čeljusti lutao krvoločni Baskervilski pas.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Mala enciklopedija balkanskog i srpskog tamnovanja
 Posle pravno neregulisanog, penološki haotičnog perioda okupacije, kazneni sistem Nove Jugoslavije uređen je, barem prema dr V. P., saobrazno visokim humanističkim idealima socijalističke doktrine, utemeljen na Uputstvu Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravosuđa od 27. septembra 1945, po kome cilj kazne

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)

Mala enciklopedija balkanskog i srpskog tamnovanja 

Srpske srednjovekovne hrisovulje (Đorđa Skopskog, Stefanovskog i Arhangelskog) i Dušanov zakonik lišenje slobode takođe predviđaju kao sankcije. „Da se veže u tamnicu i da se ne pusti prežde tri meseca, a tko li ga će prežde pustiti, da jest proklet.”

Mala kazna koja tek što ne odgovara današnjim prekršajnim sankcijama ne ukazuje, razume se, na tolerantnost ondašnjih krivičnih propisa, nego na njihovu strogost, jer je očevidno da se za dela vredna više od tri meseca tamnice dosuđuje teža telesna kazna ili smrt. U 19. čl. Dušanov zakonik određuje da se „kaluđer koji svrže rase, da se drži u tamnici dokle se obrati opet u poslušanije, i da se pedesta (batina)”.

Dužina utamničenja nije fiksirana. Svrzimantijaš čami u zatvoru dok se ne raskaje i ponovo navuče mantiju, a to nas podseća na praksu iz doba Informbiroa koja je, mimo svakog zakona, držala ljude na Golom otoku, sve dok se ne poprave, raskaju, sve, dakle, dok ponovo ne navuku svrgnutu pravovernu titoističku mantiju. Član 112 zanimljiv je s originalnog stava spram begunaca iz tamnice.

Danas se oni vraćaju na dosluženje roka, a bekstvo ili njegov pokušaj eliminiše svaku šansu za prevremeno pomilovanje. Prema Dušanovom zakoniku, begunac se oslobađa („Koji čovek uteče iz tamnice... da jest slobodan.”).

Na Balkanu je, u tom pogledu, kao i svakom, uostalom, posle jasnog i preglednog feudalnog doba, zavladala zbrka.

Prvi moderni srpski Krivični zakonik, što ga je posle 1804. radio prota Mateja Nenadović, a na osnovu Justinijanovog Kodeksa i tzv. Krmčije, nije znao za kaznu lišenja slobode. Ona je Karađorđevim Kriminalnim zakonikom uvedena 1807. (Iako smo bili siromašni, a zatvori su skupi, nismo dugo bez nje izdržali!)

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Dospesmo tako do dva opšta sistema izdržavanja kazne lišenja slobode sa njihovim rekombinovanjem varijetetima, od kojih neki ne pripadaju ni jednom, ni drugom, već morbidnom izopačenju svakog ljudskog sistema. Prvi, separatni, nazvan je pensilvanijskim, drugi, kolektivni, irskim.
Po prvom robiju izdržavate u samici, po drugom u skupnoj sobi. Uzoran primer separatnog sistema jeste kaznionica u Cherry Hillu u Philadelphiji, otvorena 1829. Sedam kamenih blokova, u obliku paoka na točku, zrakasto se šire od kontrolne rotunde sa stražom. Duž njih se ređaju ćelije veličine 12x7½x16 stopa, svaka s hermetički izolovanim dvorištem za šetnju.

Samoća je zagarantovana, ali, priznaćemo, i izvesna privatnost. Ne zna se, međutim – zašto, u koju svrhu? Jer, privatnost, ako je sami ne birate, a naturena vas spušta na dno ponora potpune, eremitske usamljenosti, lišene i ljudi i boga, nije oslobođenje nego najcrnji teror. Da neutrališe samoću i pomogne zatvoreniku, ili eliminiše privatnost i zatvoreniku odmogne – kod profesionalnih humanista to nikad nije sasvim jasno – Jeremy Bentham je dezenirao panopticon, uzornu robijašnicu pensilvanijskog tipa, čiji je model Stateville u državi Illinois.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

MALA ENCIKLOPEDIJA TAMNOVANJA DOBA RAZUMA 

Najraniji oblik kolektivne izolacije krivaca u modernom vremenu jeste prisilno transportovanje u kaznene prekomorske kolonije, gde će većina preživelih zatočenje zauvek ostati, dajući danas bogatim, uglednim kontinentima s one strane velikih okeana mutno eugeničko poreklo. Bio je to, zapravo, uprkos divotnom Habeas Corpusu, vid prinudne kolonizacije teritorija koje, na spontan način, zdrava pamet nikad ne bi naselila.

S druge strane, to je do izvesne mere snižavalo domaće socijalne tenzije, dinamizirane industrijskom revolucijom i pauperizacijom gradskog stanovništva. Sve do XIX veka Engleska je domaće kažnjenike („izuzetke” od Habeas Corpusa) prevozila u Severnu Ameriku i Australiju.

(Od Rata za nezavisnost Amerika odbija da ih prima, a Australija od 1857.) Francuska je u te svrhe koristila Novu Caledoniju u Africi i Guianu u Južnoj Americi. Imperijalna i boljševička Rusija – Sibir. Jedan od poslednjih ostataka takvog „distantnog sistema” bio je naš Goli otok.
U međuvremenu, zatvori, apsane i kazamati dugo se koriste isključivo kao tranzitne izolacije gde kriminalci čekaju na suđenje. Tek tokom XVIII veka Evropa dobija prve tamnice u kojima se kazna zatočenja izdržava. Još davne 1711, trogodišnji je zatvor maksimum koji vas je čekao, a u SAD, danas, on je – višestruka doživotna robija! Povrh svega, zvanična pravila grofovijskih zatvora u Engleskoj određivala su 1731. da:

1. Zatvorenik može sam da bira krčmu iz koje želi da mu služe pivo.
2. Ako ga od tamničara kupuje, mora ono biti prodavano u zapečaćenim ćupovima.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Upoređenja kojima težimo neizvodljiva su ako ne bacimo barem letimičan pogled na ondašnje zatvore – apsane po grofovijama, podrume baronskih zamkova, ćelije, ponekad i ćelije-apartmane kraljevskih tamnica – njihovu konstrukciju, unutrašnje prilike, režim i način izdržavanja zatvorenika. U svim ovim aspektima gradski i grofovijski zatvori su najpribližniji današnjim, premda sličnost nipošto ne sme doslovno biti shvaćena.

Većina je zatvora adaptacija postojećih građevina ili je kod baronskih zamkova njihov podzemni deo pretvoren u tamnicu. Posle izumiranja viteškog doba, mnogi su zamkovi u celini pretvoreni u tamnice. Težina zatočenja u njima srazmerna je izmeni funkcije koju nije pratila izmena arhitektonske projekcije.

Kao da je na nogu stvorenu za jahačku čizmu navučena – španska za mučenje. Ima, međutim, dokaza da su zatvori i onda građeni s isključivom svrhom da služe izdržavanju kazne lišenja slobode (Fleet i Warwick), mahom na kraljev trošak ili iz sredstava gradskog budžeta, pa je suma kasnije nadoknađivana iz dvorske kase. (Dokaz su i sporovi oko toga.)

Nepostojanje slika, tlocrta, skica i projektantskih planova ne dopušta nam, nažalost, da te zatvore upoređujemo sa savremenim i uživamo u tvrđenju kako su, uprkos svim srednjovekovnim manjkavostima i zaostalostima, humaniji bili od socijalističkih. Uostalom, to i nije potrebno.

U svakom slučaju, morali su da imaju elementarne odlike naših i svačijih kazamata: neprobojne zidove, premda ne obavezno i dvorišne, gvožđem zaštićene prozore i čvrsta, zabravljena vrata s otvorima, špijunkama i „šuberima”, poznatim još iz rimskih tamnica. Sve je ostalo za zatvor sporedno.
Dobro očuvan Tower ne smemo uzeti kao uzorak. Namena mu je bila specifična. Zidan za dvorac, nije mislio da će jednom postati tamnica. I kada vidim neke od tamošnjih bogato mebliranih zatvorskih apartmana, onaj, na primer, u kome je Sir Walter Ralegh pisao Istoriju sveta, tri i po veka pre mog robijanja na golom podu, pitam se na šta je humanistički um potrošio svoje vreme.

Dobar deo grofovijskih zatvora bio je, dakle, u naručju baronskog zamka, štićen njegovim zidom, u provizornoj drvenoj kolibi dvorišta (yarda). Tu su držani kriminalci, dok su u odajama njegovih kula smeštani krivci „od krvi, ugleda, časti”, a po svoj prilici, i novaca. Tamnica Newgate u Londonu takođe govori o klasnoj podeli zatvorenika.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Mala enciklopedija antičkog i srednjovekovnog tamnovanja (nastavak) 

Kako su kriminalističke teme rešavane u primitivnim zajednicama vidi se po običajima savremenih divljaka. O njihovoj jurisprudenciji autoritativno je pisao Bronislaw Malinowski u eseju Crime and Costume in Savage Society.

Pošto se požalio na siromaštvo antropoloških radova na polju običajnog prava primitivnih plemena, te istakao doprinose Steinmetza i Durkheima u razumevanju začetka kažnjavanja u humanoj povesti i oštro kritikovao Morganovu teoriju, koja je na temelju mita o kolektivnoj ženidbi izvela pretpostavku o grupnoj odgovornosti, grupnoj pravdi, grupnom vlasništvu – ukratko, o ranom komunizmu – on je dokazivao postojanje individualnog prava, pojedinačnog kažnjavanja za prekršioce i kod divljaka. Institut, pa ni pojam zatvora, niti je postojao, niti danas postoji.

Verovatno i usled ekonomskih razloga koji ne dopuštaju skupu organizaciju kakvu pretpostavlja održavanje javnih kaznionica. Melanezijska plemena Trobriandskog arhipelaga za manje krivice primenjuju rekompenzaciju, sličnu našoj građanskoj odšteti. Za teže sledi proterivanje iz zajednice (sela).

Samo najteži zločin, kao što je exogamia (ogrešenje o totemski zakon matrijarhata, ljubavna veza s krvnom srodnicom), iziskuje smrt. Pa ni tada se krivac ne pogubljuje. On vrši samoubistvo. Pošto greh javno obelodani, svečano odeven skače s visoke palme.

Izgleda da dobrovoljno skakanje s palmi, mada je ovih u izobilju, u našoj mediteranskoj civilizaciji nije bilo naročito popularno. Niko nije hteo sam da skače. Srećom, već se uznapredovalo do pravne države, pa je imao ko da interveniše. Tako se stiglo do zakonitog guranja ljudi sa Tarpejske stene.

U doba lex talionis, vavilonskih zakona, koji su propisivali da se nad zločincima izvede oštećenje kome su oni podvrgli svoje žrtve, tamnice u modernom smislu, pogotovu za široke narodne mase krivaca, nisu ni potrebne. U njih na duže vreme odlaze uglednici, a tada su više taoci nego grešnici.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Mala enciklopedija antičkog i srednjevekovnog tamnovanja 

Optimist veruje da je prvi raj bio u Edenu, božjem vrtu na Istoku. Pesimist, s dosta razloga, uostalom, sumnja da je taj toliko hvaljeni i željeni raj bio, zapravo, zatvor. U najmanju ruku, vrsta blagoslovene konfinacije, u kojoj je zatvorenik privilegovan postupak i lišavanje zemaljskih briga plaćao odsustvom slobode. Iz toga sledi da je čovek oslobođen tek kad je iz Edena izbačen, a iz toga mračna, ominozna istina da ga je ropstva oslobodio greh.

Na slobodu je on, dakle, kažnjen. Dalje silogiziranje neminovno bi nas, s premise na premisu, dovelo do zaključka da je naša civilizacija izdržavanje davno dosuđene kazne, što bi dalje dokazivanje njenog zatvorskog modela i ropske prirode činilo izlišnim.
Zato se nećemo baviti metafizičkim izgledima našeg postojanja i koristiti zidove smrti, kojima smo sa svih strana opkoljeni, da bismo dokazali naše doživotno zatvoreništvo čak i u najsavršenijoj slobodi. Bacićemo samo površan pogled na morfologiju ljudskog sužanjstva.

Neka vrsta apsane bila je i Nojeva barka, preteča britanskih plovećih tamnica, brodova-zatvora, zvanih hulk, iz predickensovskih vremena. Ali se prvim zatvorom u današnjem smislu može smatrati rupa u koju su jevrejskog praoca Josifa bacila rođena braća, što nam takođe, ne obećava mnogo.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Nedostatak dokumentacije nadoknađivan je, kako gde, usmenim svedočenjem, retkim zapisima, širim anketama, a i vlastitim iskustvom, gde sam i njemu mogao s poverenjem da se obratim. Tamo gde su obaveštenja bila kontradiktorna, posle proveravanja, držao sam se svojih, ali bez uverenja da su bezuslovno ispravna. Ljudsko pamćenje je nepostojana močvara.

Robijaško i više od slobodnog. Ako se prošlost ne izopačuje namerno, da bi se pred javnošću ulepšala slika o sebi, oštećuje se nesvesno. Neke vam stvari danas izgledaju gore nego što su vam tamo izgledale, druge bolje. Kako su stvarno izgledale, teško je posle četrdeset godina ustanoviti.
Kad ništa pomagalo nije da se priča kako je tekla prirodno nastavi, kad više nisam znao kuda ću, jer me je pamćenje izdalo, oslonio sam se na logiku. U zatvoru je ona uvek bila na strani mojih „sabesednika”, islednika, upravnika, nadzornika, ključara, stražara i „domaćih robijaških izroda”. Sve je, uostalom, tada bilo na njihovoj strani. Red je jednom da ta prokleta logika i meni posluži. A njima što s takvom osebujnom logikom bude.

Što će njima biti, uostalom, bilo je i meni. Ja se nisam ljutio, premda sam se povremeno bunio. Sada očekujem da mi se to razumevanje vrati.

Da, teško će biti.

Mislio sam, naime, da o robiji perom pišem, ne da se na nju srcem i umom vraćam.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Tako je, pretpostavljam, i tamnička civilizacija mogla nastati jedino kroz stoleća ljudskog patničkog iskustva, kao dug i mučan proces prilagođavanja neprirodnim uslovima u kojima je živela. Prvi zatvorenici ne samo da nisu bili zaštićeni nikakvim zakonima već ni vlastitim iskustvom. Iskustvo se formiralo vremenom i prenosilo generacijama zatočenika.

Nema sumnje da se i u rimsko vreme znalo koji su rudnici najsmrtonosniji – iberijski srebra ili libijski kamenolomi – i galiotski nadzornici ratne flote najnemilosrdniji, kao što se danas zna za stroge i manje stroge tamnice. Osuđenici na galije morali su o političkoj situaciji znati i više od slobodnih ljudi, jer im je od promenljivosti spoljnih odnosa Rima zavisio život ako, prikovani za veslačke klupe, učestvuju u pomorskoj bici.

Prilike u australijskim kažnjeničkim kolonijama i sibirskom progonstvu ticale su se engleskih i ruskih osuđenika koliko i cene pšenice žitarskih trgovaca i veletrgovaca obe nacije. Tokom vremena, pod pritiskom zajedničkog iskustva, oblikovale su se unutar izolovanih zatočeničkih lokaliteta pseudosocijalne strukture, parahijerarhije, pa i rudimentarni oblici privređivanja i trgovine.

Tekao je osoben metadruštveni život, upražnjavan osoben moral, različit od morala na slobodi, često mu i dijametralno oprečan. A pre svega razvila se behu izvesna pravila ponašanja, usled sličnih uslova, istovetna s drugim, hiljadama milja udaljenim robijaškim lokalitetima.

Svaki je logor, zatvor, svaka tamnica, svako mesto zatočenja, imalo vlastitu povest, a unutar nje legendarne zatvorenike, svoje mitske ličnosti. Masovne su osuđeničke populacije počele ličiti na samostalne države, da imperiju steknu u ruskom Arhipelagu Gulag.
Svi su se uslovi okupili za obrazovanje zatvoreničke civilizacije.

Olakšicu u njenom istraživanju predstavlja činjenica da su bezmalo svi njeni lokaliteti poznati, da su – ako se isključe sovjetski logori, i inače ekskluzivan varijetet zatočeništva – po obimu relativno skromni, a da, ipak, broj ljudi što je kroz njih prošao obezbeđuje istraživaču gotovo neiscrpnu građu. Poteškoće leže u zatvorenosti institucija koje se o tamnicama staraju, nepristupačnim arhivama, nepouzdanim statistikama i nevoljnosti svedoka da lična iskustva ispovedaju.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Ljudski kavez i njegovo usavršavanje 

Populacione projekcije UN za godinu 2000, od oko sedam i po milijardi stanovnika, dopuštaju pretpostavku da na planeti, po najskromnijoj proceni, egzistira preko milion većih i manjih stalnih ljudskih naselja, pri čemu mobilna, poput ciganskih čergi, ili provizorna, poput ad hoc naseobina za sezonske radnike, nisu računata. Nema sumnje da u svakom, pa i najmanjem, svuda gde postoji zajednica, funkcioniše neki, ma kako rudimentaran, oblik administriranja, a ovo podrazumeva sankcije za skvrnitelje njenih temeljnih običaja i zakona. Neki vid odstranjenja iz zajednice, tip komunalne proskripcije, Thomasove „društvene smrti”, uvek deluje.
Osim kod najprimitivnijih plemena, kod kojih je proterivanje iz genosa, bojkot edenskog modela, kao najteža kazna još na snazi, u svim ostalim naseobinama za grešnike je predviđen naročit izolovan, ograđen, neprobojan prostor, koji, kad ga lišimo promenljivih sporednosti i svedemo na suštinu – jer može to biti kuhinjska ostava u kući šerifa selendre na jugu SAD, kaogod i gradska tamnica na Nevi u Lenjingradu – ne možemo drukčije nazvati nego zatvorom.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – X deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – X deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

No, kroz sve to vreme distinkcija između slobodnog života i života u zatvoru, od najprimitivnijeg, najrudimentarnijeg, ravnog rupi u zemlji, do najmodernijih termitskih oblika, serije tih rupa, nije se nijednog časa gubila. Ta distinkcija između doživljaja sveta na slobodi i u zatvoru dovodi nas na temu koja je, s poslednjom glavom II knjige Godina koje su pojeli skakavci, ostavljena da se u ovoj, III, obnovi, razvije i dovrši.

Reč je o zatvoru kao naročitoj civilizaciji.
U Solženjicinovom etnografskom eseju „ZEKS as a Nation”, iz II toma The Gulag Arhipelago, str. 484, piše: „Bilo bi mnogo senzacionalnije dokazati da su ova degenerisana stvorenja (u prošlosti, nema sumnje, ljudi) totalno različit biološki tip u poređenju s Homo sapiensom.

Zamislite da je čovek prisiljen najednom i bez njegove volje, ali usled neumitne nužnosti i bez nade na povratak, da pređe u kategoriju medveda ili jazavca... I ako se ispostavi da je dokazao kako je fizički sposoban da to učini, kako je moguće da ostane ljudsko biće, vodeći nov život među jazavcima? Mi mislimo da je to nemoguće i da bi i on postao jazavac...”

Godine koje su pojeli skakavci III tom – IX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – IX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima 
Ženevska konvencija Internacionalna konvencija o građanskim i političkim pravima 
Deklaracija oun o zaštiti ličnosti od torture i ostalih okrutnih, nehumanih i degradirajućih vidova tretmana i kazne 
Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima. 

„Niko ne sme biti podvrgnut torturi i okrutnom, nečovečnom ili degradirajućem tretmanu ni kazni.” Tako nalaže Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, čl. 5 iz 1948, upravo pre otvaranja Golog otoka i demonstriranja našeg shvatanja čovečnosti. U dlaku istu zabranu ponavlja i Internacionalna konvencija o građanskim i političkim pravima, čl. 7 iz 1966. godine, upravo na vreme da je iskoristimo u obračunu sa studentima 1968.

„Nijedna država ne sme dozvoliti ili tolerisati torturu i drugi okrutan, nečovečan, degradirajući postupak ili kaznu”, veli Deklaracija UN o zaštiti ličnosti od torture, čl. 3 iz 1975. godine, na vreme da pod njenim okriljem, u aferi beogradskih Kućnih univerziteta, umre jedan nevin čovek. Ako ne u realnosti, u citiranim dokumentima dovde sve zvuči sjajno, osim što podozrivost pobuđuje rečnik koji je svuda skoro isti, pa sugeriše iste ljude, istu misao, a kasnije će sugerisati i istu – stvarnost.

„No, već godine 1957. Ujedinjeni narodi usvajaju Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners – Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima, gde, između ostalog, čitamo da: ’kazna strogom izolacijom ili redukcijom u ishrani nikad ne sme biti primenjena bez medicinskog pregleda zatvorenika i pismene potvrde njegove sposobnosti da kaznu izdrži’, čime se na zadnja vrata ozakonjuje gvinejska diéte, tortura glađu do smrti, jer je, sudeći po stanju ishrane u Africi i slobodnih građana, standardni minimum tamo – smrt.”
Nikad nisu vršena antropološka istraživanja zatvoreničkog sveta, pod pretpostavkom, da se on od našeg, iz kojeg je proizašao, bitno ne razlikuje. Ta istraživanja, osim u sporadičnim slučajevima, nisu vršena ni kada su naukom suvereno harale prodarvinističke biološke teorije o formativnom uticaju životnih okolnosti na čovekovu sudbinu.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – VIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – VIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

O belim mrljama tamničke antropopeje 

Ma koliko se o zatvorima pisalo i štampalo uspomena bivših zatvorenika (uključujući i njihove nesrećnije dvojnike iz koncentracionih logora, pa u izvesnim slučajevima i ratne zarobljenike kad ih Haška konvencija nije dostojno štitila), još uvek su tamnice bele mrlje na kartografiji ove civilizacije. Još uvek više znamo o tajnama amazonskih „kišnih” prašuma nego o enigmi naših zatvora, više o plemenskim običajima australijskih Aboridžina nego o društvenim načelima po kojima žive zatvoreničke kolonije savremenog sveta.

U svakom slučaju, za prve se više zanimamo. Možda i stoga što od ozona iz prašume zavisimo, a čovek u zatvoru zavisi od nas. Elefantijazično uvećavanje soja „političkih zatvorenika” – pošto je dosta vremena utrošeno da se priznaju izvan radijusa opšteg kriminaliteta – provociralo je zapušten interes za okolnosti njihovog sudskog progona i prilike pod kojima posle presude žive, ako žive.

Pa i tada je ozbiljnija i trajnija pažnja obraćana na izvanredne koncentracione logore nego na redovne, regularne zatvore, kao da je sama regularnost drugih, njihova zasnovanost na pozitivnim zakonima zemlje, obezbeđivala političkim kažnjenicima dovoljnu pravnu zaštitu. U celini, međutim, polje interesa neizbežno je prošireno – blagodareći i privatnim inicijativama stečenim postepeno u masovne organizacije tipa Amnesty International – na sve delinkvente, a na teorijskom nivou na pitanje probitačnosti društvene kazne.

Nekada se problem ove probitačnosti nije postavljao. Iščupali ste krivcu oko, koje je on „bratu svojemu” iskopao, i niste se mnogo brinuli hoće li ga bol ili invaliditet sprečiti da mu iskopa i drugo. Ubicu ste ubijali, lišavajući sebe brige oko dileme hoće li kazna na njega vaspitno delovati. Kasnije smo se oko toga posvađali.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – VII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – VII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Pisci zatvorskih uspomena biraju lukave puteve da tamničku monotoniju ne ponove književnom. Ispovest obično vode oko neke radnje. Ma kako labava i neodređena, dramski ograničena abortiranim životom sveta u kome se odvija, pomaže ona da se oko nje, kao opiljci oko magneta, okupe kritični momenti robijanja i jednolike slike iz zatvorskog života koliko-toliko animiraju.

Stanovnicima nemačkih logora za uništenje u tom je, autobiografskom pogledu znatno lakše. Uvek je u toku bila neka selekcija, neko razdvajanje, biranje hoće li se poći Levo ili Desno, a činjenica da je jedan put vodio u trenutnu smrt, a drugi smrt izvesno vreme odlagao, da se, dakle, sve to dešavalo u animoznom dimu krematorijumskih odžaka i muci duševnih dilema, dodatna je olakšica za preživelog pisca.

I ratni zarobljenici sa svojim sećanjima nemaju teškoća, pogotovu ako, kao Englezi, poseduju sportski lovački duh. U svakom zarobljeničkom logoru uvek je u toku barem tuce paralelnih planova za bekstvo, neki se tunel pod zemljom kopa.

I kad čovek čita zarobljeničke uspomene i prati ta silna ingeniozna uspela bekstva, pita se da li je ijedan saveznički vojnik kraj rata dočekao u žicama. Ili je jedan broj begunaca u propagandne svrhe u logore vraćen da ga regularnim putem i pred kamerama opet oslobode. Ruskim je zarobljenicima bilo još lakše. Oni su ionako mučnom zarobljeništvu mogli dodati po desetak godina sibirskog logora i tako proširiti prostor za dramu.

U pravnoj državi lakše je i nevinima. Postoji šansa da se njihova nedužnost naknadno dokaže, kao što se nedavno desilo s „irskom terorističkom četvorkom iz Guildforda”, pa ako se povodom toga napolju nešto preduzima, čitalac ima našta strpljivo da čeka.

Godine 1974. u Guildfordu i Woolwichu podmetnute su bombe u krčmama u koje su zalazili britanski vojnici. Za taj zločin četiri osobe osuđene su na višegodišnju robiju. Posle skoro petnaest godina izdržane kazne puštene su na slobodu, jer je ustanovljeno da im je dokaze krivice podmetnula policija.