Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pisci zatvorskih uspomena biraju lukave puteve da tamničku monotoniju ne ponove književnom. Ispovest obično vode oko neke radnje. Ma kako labava i neodređena, dramski ograničena abortiranim životom sveta u kome se odvija, pomaže ona da se oko nje, kao opiljci oko magneta, okupe kritični momenti robijanja i jednolike slike iz zatvorskog života koliko-toliko animiraju.
Stanovnicima nemačkih logora za uništenje u tom je, autobiografskom pogledu znatno lakše. Uvek je u toku bila neka selekcija, neko razdvajanje, biranje hoće li se poći Levo ili Desno, a činjenica da je jedan put vodio u trenutnu smrt, a drugi smrt izvesno vreme odlagao, da se, dakle, sve to dešavalo u animoznom dimu krematorijumskih odžaka i muci duševnih dilema, dodatna je olakšica za preživelog pisca.
I ratni zarobljenici sa svojim sećanjima nemaju teškoća, pogotovu ako, kao Englezi, poseduju sportski lovački duh. U svakom zarobljeničkom logoru uvek je u toku barem tuce paralelnih planova za bekstvo, neki se tunel pod zemljom kopa.
I kad čovek čita zarobljeničke uspomene i prati ta silna ingeniozna uspela bekstva, pita se da li je ijedan saveznički vojnik kraj rata dočekao u žicama. Ili je jedan broj begunaca u propagandne svrhe u logore vraćen da ga regularnim putem i pred kamerama opet oslobode. Ruskim je zarobljenicima bilo još lakše. Oni su ionako mučnom zarobljeništvu mogli dodati po desetak godina sibirskog logora i tako proširiti prostor za dramu.
U pravnoj državi lakše je i nevinima. Postoji šansa da se njihova nedužnost naknadno dokaže, kao što se nedavno desilo s „irskom terorističkom četvorkom iz Guildforda”, pa ako se povodom toga napolju nešto preduzima, čitalac ima našta strpljivo da čeka.
Godine 1974. u Guildfordu i Woolwichu podmetnute su bombe u krčmama u koje su zalazili britanski vojnici. Za taj zločin četiri osobe osuđene su na višegodišnju robiju. Posle skoro petnaest godina izdržane kazne puštene su na slobodu, jer je ustanovljeno da im je dokaze krivice podmetnula policija.
Paralelne radnje uvek dobro dođu, osim ako se napori porodice ne okončaju pomilovanjem u trenutku kad je njihov štićenik uspešno okončao pripreme za bekstvo i utekao. Mi smo, međutim, bili krivi – a i da nismo, isto bi nam se hvatalo – na našem oslobođenju niko nije radio do nade naših roditelja, i vremena. Ali kako je i ono bilo protiv nas, ostajala je nada.
Povrh svega, regularni kazneno-popravni domovi nove, druge Jugoslavije, kako im ime kaže, nisu bili predviđeni za uništavanje ljudi, premda su ponekad i to postizali, nego za njihovu socijalnu i političku korekciju.
A ni za domaće originalno bekstvo nisam čuo, osim ako u uspešna bekstva ne računate samoubistvo.
Zapisi iz mrtvog doma priča je o ljudima koje je F. M. Dostojevski upoznao u tamnici anonimne sibirske gubernije, ispovest, dakle, o drugima. O njemu samo koliko su ga ti drugi smetali, izazivajući čas njegovu moralističku odvratnost, čas njegovo slovensko saučešće. O drugima, s aristokratskom odvratnošću, ali bez hrišćanske samilosti, piše i Oskar Wilde u Baladi o tamnici Reading, iz koje smo za ovu glavu pozajmili moto.
I Šalamovljeve Priče sa Kolime pripovesti su o drugima, ali je primetno odsustvo i moralnog suda i emotivnog učešća. Ova razlika u tački posmatranja ljudske patnje odmerava i dubinu pretpostavke da je reč o novoj kakvoći stare hrišćanske civilizacije ili možda već i o originalnoj antropološkoj vrednosti u povoju. Solženjicin će u Arhipelagu Gulag, analitičkoj enciklopediji sibirskih logora, vratiti moralni aspekt enigmi sovjetskog Terora, rashlađen u autoklavi istoričnog pogleda na komunizam.
Ima se utisak da je najubedljivija tema robije – osuđenik na susednom ležaju. (Prvu ljudsku realnost Dostojevski opisuje rečenicom: „Bio je među njima jedan robijaš koji je najviše voleo da u slobodno vreme broji kolje palisade.” Ne pisac, nego neko drugi.) I da je uloga pisca s uspomenama robijaša dobro shvaćena tek ako je, osim u iznimnim trenucima krize, samozatajno povukla u zaleđe vlastitu sudbinu, te se stavila u službu tuđih nesreća.
U mom slučaju takav je depersonalizovan ugao posmatranja još s jednog razloga neminovan. Kad se sve u obzir uzme, moja tamnovanja nisu obilovala dramatičnim ličnim doživljajima, premda ne mogu reći da ih uopšte nije bilo. Većina, vrednih zapisa i komentara, dešavahu se preda mnom, ne sa mnom, na šta je zbog prirode dešavanja bolje da se ne žalim. Stoga je i pretežan deo SLIKA I PORTRETA IZ ZATVORSKOG ŽIVOTA posvećen ljudima koji su sa mnom ležali u kazamatima KP domova Sremska Mitrovica i Niš. Tek manji, beznačajniji, ličnim iskustvima.
Samo, ne zavaravajmo se. Tuđa iskustva od ličnih nisu na robiji tako reljefno razdvojena kao na tzv. slobodi. Kad napolju, na ulici, vidite kako policija odvodi vašeg sugrađanina, možete biti sigurni da neće odvesti i vas. Da ste bezbedni, osim ako s uhapšenim niste obijali radnju ili učestvovali u antidržavnim demonstracijama.
Kad se odvodi neko iz zatvorskog kruga, u tako nešto ne možete biti sigurni. Ili će vas odvedeni otkucati, ili ćete, i bez toga, po diktatu policijske procedure, posle njega, na istu temu, i vi biti saslušavani. Kad napolju, na tzv. slobodi, pokradu vašeg komšiju, možete saučestvovati, ali u neugodnim posledicama krađe ne učestvujete. Od nje lično ne trpite. Posledice su potpuno u komšijinom domenu.
Kad u zatvoru opljačkaju robijaša iz vaše sobe, i vi ste orobljeni, prokrijumčareni nož i vama je služio. Ako ste na tzv. slobodi gladni, pored vas može o tome brinuti porodica, socijalno osiguranje, dobrotvorno društvo ili opoziciona stranka – ako egzistira – koja putem vaše osobne nevolje, dajući joj univerzalan karakter, smera na vlast da dođe, a potom na vas promptno zaboravi.
Glad u zatvoru najčešće je opšta i od nje se ne možete sačuvati time što ćete svoj paket glodati noću ispod ćebeta. Kad napolju, na tzv. slobodi, neko izvrši samoubistvo, ne pomišljate na svoje. U zatvoru mislite. Nesnošljive okolnosti u kojima ste sa samoubicom živeli iste su – jedino je pitanje vremena kad će i vama dojaditi – a napolju su uvek različite, najčešće nepoznate ili irelevantne.
Ukratko, bolest na tzv. slobodi epidemija je u zatvoru. Jer ovde je sve, nesreća pogotovu – zajedničko dobro. Zato su sve tuđe robijaške uspomene i moje, ili bi moje mogle biti, svi tuđi tamnički doživljaji moji, ili bi moji mogli biti, sve tuđe zatvoreničke patnje moje, ili bi moje mogle biti.
No comments:
Post a Comment