Pages

Friday, September 11, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Mala enciklopedija antičkog i srednjovekovnog tamnovanja (nastavak) 

Kako su kriminalističke teme rešavane u primitivnim zajednicama vidi se po običajima savremenih divljaka. O njihovoj jurisprudenciji autoritativno je pisao Bronislaw Malinowski u eseju Crime and Costume in Savage Society.

Pošto se požalio na siromaštvo antropoloških radova na polju običajnog prava primitivnih plemena, te istakao doprinose Steinmetza i Durkheima u razumevanju začetka kažnjavanja u humanoj povesti i oštro kritikovao Morganovu teoriju, koja je na temelju mita o kolektivnoj ženidbi izvela pretpostavku o grupnoj odgovornosti, grupnoj pravdi, grupnom vlasništvu – ukratko, o ranom komunizmu – on je dokazivao postojanje individualnog prava, pojedinačnog kažnjavanja za prekršioce i kod divljaka. Institut, pa ni pojam zatvora, niti je postojao, niti danas postoji.

Verovatno i usled ekonomskih razloga koji ne dopuštaju skupu organizaciju kakvu pretpostavlja održavanje javnih kaznionica. Melanezijska plemena Trobriandskog arhipelaga za manje krivice primenjuju rekompenzaciju, sličnu našoj građanskoj odšteti. Za teže sledi proterivanje iz zajednice (sela).

Samo najteži zločin, kao što je exogamia (ogrešenje o totemski zakon matrijarhata, ljubavna veza s krvnom srodnicom), iziskuje smrt. Pa ni tada se krivac ne pogubljuje. On vrši samoubistvo. Pošto greh javno obelodani, svečano odeven skače s visoke palme. 3disput1

Izgleda da dobrovoljno skakanje s palmi, mada je ovih u izobilju, u našoj mediteranskoj civilizaciji nije bilo naročito popularno. Niko nije hteo sam da skače. Srećom, već se uznapredovalo do pravne države, pa je imao ko da interveniše. Tako se stiglo do zakonitog guranja ljudi sa Tarpejske stene.

U doba lex talionis, vavilonskih zakona, koji su propisivali da se nad zločincima izvede oštećenje kome su oni podvrgli svoje žrtve, tamnice u modernom smislu, pogotovu za široke narodne mase krivaca, nisu ni potrebne. U njih na duže vreme odlaze uglednici, a tada su više taoci nego grešnici.


Heleni u azijatski haos unose malo više reda. Homer će u XVIII pevanju Ilijade opisati Ahilov štit s odslikanom scenom suđenja. Specijalisti za antičke zakone i danas se spore oko juridičkog značenja prizora kome je tema plaćanje odštete poine (krvnine za ubistvo čoveka). O tamnici spomena nema. Prvi su pisani zakoni Drakonovi (621. godine pre Hrista?).

Krajnje su elegantni i jednostavni. Za sve krivice obećavaju smrt. Ni tada, dakle, potrebe za javnim zatvorima nema. Osim, dabome, da se osuđenici drže negde dok se ne smaknu, jer su i onda važile današnje „osnovane sumnje” da su osuđenici na smrt skloni bekstvu. Drakonove zakone zamenjuju Solonovi iz 409. godine pre Hrista. U njima – upadljivo blažim, raznovrsnijim – kao najteža kazna, mimo pogubljenja, predviđa se progonstvo.

(Ne treba ga mešati sa desetogodišnjim ostrakizmom, merom zaštite demosa od tiranije popularnih moćnika.) Ni u poznijim zakonodavstvima dugoročno utamničenje nema nikakvu ulogu. Njegove se neugodnosti zamenjuju „stavljanjem krivca van zakona”, atimijom. Najpre u značenju oduzimanja svih građanskih prava, što je dopuštalo ubijanje obeleženih i na teritoriji Atike život im činilo nemogućim, pa je ravno bilo progonstvu; potom, kasnijim kodeksima, u blažem značenju redukcije samo nekih od tih prava.

Grci su suviše cenili slobodu da bi dopuštali zatvaranje atinskog građanina, premda i za to ima primera: Eklesia, skup punopravnih atinskih građana, mogla je narediti konfiniranje krivca na javnom mestu tokom pet dana i noći, ali su naše dugačke kazne lišenja slobode nepoznate. Pa i tada krivac nije kao danas skrivan od pogleda javnosti. Kazna se i sastojala u tome da joj bude izložen. Ostala zatočenja nisu sudska, tranzitorna su.

Krivac se drži iza brave dok se ne izvede na sud; dok se, ako je na smrt osuđen, ne pogubi, ili, ako je odštetom kažnjen, dok ovu ne plati. (Na nekoliko dana „zatvorskog” javnog izlaganja mogli su biti suđeni i zavodnici udatih žena, ali je zavlačenje rena u guzicu i čupanje pubičnih dlaka, koje je vršio osramoćeni muž, češće birano.)

U svojim najtemeljnijim pravnim aktima, u zakonima Dvanaest tablica, Avgustovom, poznije i u Justinijanovom kodeksu, ni Rim ne predviđa tamnice kao posebna mesta izdržavanja kazne lišenja slobode sa prisilnim radom. Njih ekonomično zamenjuju poljske kolonije, rudnici, galije, gladijatorske arene.

Počasna mesta za krivce nisu nužna ni u doba univerzalne primene smrtne kazne i njenih blažih modifikacija – bičevanja, žigosanja, čerečenja i drugih vidova telesnog sakaćenja. Smrt je malo mesta ostavljala vremenu kao kazni, pa do kraja XII veka Britanija, koju uzimamo za evropski uzorak, nema kontinuiranu povest legalnog zatočenja.

Kako se praktikovala, ponešto privatna, kraljevska, baronska i biskupska jurisprudencija, mora se pretpostaviti da je neki oblik zatvora morao egzistirati, ako ništa drugo, u starorimskom smislu bezbednog mesta gde se krivac čuva dok na sud ne izađe ili dosuđene obaveze ne ispuni, Ono se u Zakoniku prvi put spominje 890, u vreme kralja Alfreda, rečju – carcer.

„Utamničenje se može analizirati prema cilju kome služi: da drži uhapšenika do suda, da ga kazni pošto je osuđen ili da ga teškim životom u tamnici natera na popuštanje svom tamničaru.” Što je, zapravo, oblik talaštva. „Ove tri vrste zatočenja se često mešaju i u srednjem veku nikad nisu sasvim razdvojene.” (Ralph B. Pugh, Imprisonment in Medieval England, Cambridge University Press 1970, str. 1)

Nas zanimaju jedino zatvori kao mesta izdržavanja sudski dosuđene kazne lišenja slobode, no, srednji vek, kako kaže R. Pugh, striktne podele između punitivnog zatvora i zatvora u vidu ucene nije poznavao.

Carcer je imao i kralj. (Svaki kralj mora da ima svoj zatvor, veli sveti Avgustin.) Sudeći po presudama, najteže utamničenje nije trajalo duže od četrdeset dana, a služilo je kao surogat kazne za one koji krivnju nisu mogli da iskupe novčanom kompenzacijom. Malo poznije term je povećan na sto dvadeset dana.

No i tada, u veku što smo ga brzopleto nazvali mračnim, važe za kazne neka opšta načela, zametnuta kada se upravo umešala misionarska ideja o novim društvenim utopijama, kada je to pravo od instrumenta odmazde nad nečovekom postalo antropološki instrument za kreaciju čoveka. Engleskoj je baronska Velika povelja slobode, Magna Carta Libertatum, koju je potpisao kralj John Plantagenet 15. juna 1215, obećavala:

„da nijedan slobodan čovek neće biti ubijen ili zatvoren, lišen svojih prava ili imovine, stavljen van zakona ili prognan, ili na bilo koji način lišen svog položaja, niti ćemo mi protiv njega upotrebiti silu ili uputiti druge da to učine, osim na osnovu zakonite presude njemu jednakih ili prava zemlje... da pravo i pravdu nećemo nikom prodati, uskratiti ili odgoditi... da će se slobodnom čoveku za manje povrede izricati samo globe koje su srazmerne stupnju njegove povrede, ali ne tako stroge da bi ga lišile sredstava za život...”

Rimsku doktrinu, prema kojoj, ma kako teško, vremensko zatočenje samo po sebi nije kazna, napušta, izgleda, prva crkva. Već odavno praktikuje zatočenje, i doživotno, za klerike koji se odriču vere ili odbijaju povratak u manastir. Jedan od ranijih primera punitivnog zatvora su kazne za kršenje zemaljskih zakona o lovu i šumama.

Za povredu kraljevog prava na šume kazna je uvek statutarna. Pored odštete, uključuje zatočenje u trajanju od godine i jednog dana. Vremenom će se broj delikata kažnjivih zatvorom povećavati da pre Engleske revolucije, pre 1642, dostigne broj od sto osamdeset.

Do tri godine produžiće se i rok zatočenja. Iz toga doba, takođe, potiču i najstarije londonske tamnice, Newgate i kula Tower, najpre zatvor za common criminals, obične zločince, potom državna tamnica, čiji je prvi registrovan zatvorenik bio izvesni anonimus Rannulf Flambard (1128), da ga u cvatućoj eri Tudora zamene, za veleizdaju optužena, najuglednija imena engleskog kraljevstva.

Zaštita građana od samovolje vlasti dalje će voditi preko Habeas Corpus Amendment Acta iz 1679. i njegovih usavršavanja kroz Bill of Rights (1689), Habeas Corpus Acta (1816, 1862), ustanova izvedenih iz tzv. Writ of Habeas Corpus (XIII vek), koji nalaže fizičko prisustvo tuženika na sudu, da kasnijim razvojem postane garancijom nepovredivosti njegove ličnosti i slobode, odnosno načelnog prava da ne bude zatvoren bez odluke suda i valjanog razloga.

(„Prema ovom zakonu, izvršni organ može nekog uhapsiti i držati ga u zatvoru samo na osnovu naloga koji izdaje sud. Osnovna je ideja, dakle, da je jedino sudski, a ne i policijski organ nadležan da odluči ima li osnova da jedno lice bude lišeno slobode...” Izuzeci se, takođe, propisuju.

Poteškoća s izuzecima je u tome što, ako rigorozno nisu popisani, propisani i opisani, dopuštaju da se malo-pomalo izneveri celo načelo. (Zavisno od zakona, naravno, ali je još gore ako izuzetaka nema, ako je čitavo načelo izuzetak od normalnog prava, kao što se događa sa revolucionarnim zakonima). Jedna od verzija Habeas Corpus Acta, na primer, dopušta engleskoj policiji hapšenje i bez sudskog naloga ako postoji mogućnost bekstva osumnjičenog, utiranja tragova zločina itd.

Policija se tim mogućnostima i danas obilno služi, jer nema tako savršenog zakona koji će građane zaštititi od zloupotreba, ako je policija za njih sposobna, na njih spremna. U verziji istog Acta, iz 1640, propisuje se, između ostalih krasnih pravnih inovacija, da se zatvorenici ne mogu držati u prekomorskim tamnicama. Osim naravno, u strogo regulisanim slučajevima, kada su opet posredi izuzeci. To je u redu. Samo, od tih je „strogo regulisanih izuzetaka”, preko kažnjeničkih kolonija, nastala, manje ili više, današnja slobodna Australija.

„Tako je Habeas Corpus Act doveo policiju pod nadzor sudskih organa i veoma rano, doduše kroz procesne, a ne materijalnopravne odredbe, počeo da garantuje ličnu slobodu u anglosaksonskom pravu, znatno pre nego što će to biti slučaj u kontinentalno-evropskim pravnim sistemima... Na jedan ili drugi način, Habeas Corpus Act u mnogim zemljama širom sveta već više vekova uspostavlja osnovno krivično načelo, načelo zakonitosti: da niko ne može biti optužen za krivično delo koje nije zakonom predviđeno...”)

No comments:

Post a Comment