Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Upoređenja kojima težimo neizvodljiva su ako ne bacimo barem letimičan pogled na ondašnje zatvore – apsane po grofovijama, podrume baronskih zamkova, ćelije, ponekad i ćelije-apartmane kraljevskih tamnica – njihovu konstrukciju, unutrašnje prilike, režim i način izdržavanja zatvorenika. U svim ovim aspektima gradski i grofovijski zatvori su najpribližniji današnjim, premda sličnost nipošto ne sme doslovno biti shvaćena.
Većina je zatvora adaptacija postojećih građevina ili je kod baronskih zamkova njihov podzemni deo pretvoren u tamnicu. Posle izumiranja viteškog doba, mnogi su zamkovi u celini pretvoreni u tamnice. Težina zatočenja u njima srazmerna je izmeni funkcije koju nije pratila izmena arhitektonske projekcije.
Kao da je na nogu stvorenu za jahačku čizmu navučena – španska za mučenje. Ima, međutim, dokaza da su zatvori i onda građeni s isključivom svrhom da služe izdržavanju kazne lišenja slobode (Fleet i Warwick), mahom na kraljev trošak ili iz sredstava gradskog budžeta, pa je suma kasnije nadoknađivana iz dvorske kase. (Dokaz su i sporovi oko toga.)
Nepostojanje slika, tlocrta, skica i projektantskih planova ne dopušta nam, nažalost, da te zatvore upoređujemo sa savremenim i uživamo u tvrđenju kako su, uprkos svim srednjovekovnim manjkavostima i zaostalostima, humaniji bili od socijalističkih. Uostalom, to i nije potrebno.
U svakom slučaju, morali su da imaju elementarne odlike naših i svačijih kazamata: neprobojne zidove, premda ne obavezno i dvorišne, gvožđem zaštićene prozore i čvrsta, zabravljena vrata s otvorima, špijunkama i „šuberima”, poznatim još iz rimskih tamnica. Sve je ostalo za zatvor sporedno.
Dobro očuvan Tower ne smemo uzeti kao uzorak. Namena mu je bila specifična. Zidan za dvorac, nije mislio da će jednom postati tamnica. I kada vidim neke od tamošnjih bogato mebliranih zatvorskih apartmana, onaj, na primer, u kome je Sir Walter Ralegh pisao Istoriju sveta, tri i po veka pre mog robijanja na golom podu, pitam se na šta je humanistički um potrošio svoje vreme.
Dobar deo grofovijskih zatvora bio je, dakle, u naručju baronskog zamka, štićen njegovim zidom, u provizornoj drvenoj kolibi dvorišta (yarda). Tu su držani kriminalci, dok su u odajama njegovih kula smeštani krivci „od krvi, ugleda, časti”, a po svoj prilici, i novaca. Tamnica Newgate u Londonu takođe govori o klasnoj podeli zatvorenika.
Najudobnija akomodacija predviđena je za „časne građane”, u smislu koji, s obzirom na počinjen zločin, nije uvek jasan, ali jasnim postaje ako se pomognemo socijalnom pripadnošću. Iza toga dolaze stranci, za koje se očekuje otkup. Na dnu su svi ostali, često u podrumima, zvanim dungeons, za razliku od chambers iznad njih. Kakvo je stanje u engleskim tamnicama srednjeg veka najbolje svedoče nadimci ondašnjih zatvora – Kravara, Bičja jama, Ptičji kavez, Mali pakao, Crnica (tamnica u Berwicku, poznata po odsustvu svetlosti).
Kako su zatvorenici održavani u životu? Pitanje nije neumesno ako se prate sporovi oko njihovog izdržavanja. U tom je pogledu spoljnom neprijatelju (ratnom zarobljeniku) i veleizdajniku zemlje (ondašnjem domaćem izrodu i neprijatelju naroda) neuporedivo lakše nego sitnom prestupniku. Njih izdržava Kruna. Uvek bez novaca, teži što bržem juridičkom procesiranju skupih štićenika i današnja odugovlačenja pravde finansijski nisu moguća.
Dok na suđenje čekaju, ostali zatvorenici moraju sami da se izdržavaju, iz prihoda sa zemlje, ako je imaju, ili da se oslone na pomoć prijatelja, ako je nemaju. Za ljude zatvorene daleko od svojih domova ili vagabunde bez imovine, predstavlja to ponekad smrtnu presudu. Tome stanju, naime, zakon ne predviđa nikakav izlaz. Zbog toga je u karceru zamka u Northamptonu 1323, od gladi presvislo sedam zatvorenika.
Istraga je zabeležila da su umrli prirodnom smrću, jer se nije znalo ko treba da ih hrani. Tek je početkom XIV veka shvaćeno da zatvorenici, i pored najbolje volje da nikome na teret ne padnu, ne mogu opstati bez ičije pomoći, da vremenska kazna na koju su osuđeni ne treba da obuhvati i večnost. Dopuštena je milostinja, potom i javna prošnja. Zatvorenicima koji nisu imali sredstava za život (imovine ili prijatelja) dopušteno je da, vezani lancima za zid tamnice, ispred nje prose.
Ostali uslovi života dosta su mutni. Okivanje je često. Zatvorska odeća nije u modi. Zatvorenici leže u sopstvenom odelu, ukoliko im nije opljačkano. Ako je rok duži, a oni bez novaca, završavaju u ritama, klasičnoj robijaškoj uniformi sve do ranih viktorijanskih vremena, i obnovljenoj u modi Gulaga. Postojanje kamina u nekim tamničkim sobama ne treba da nas zavara.
I mi smo u Mitrovici imali radijatore, ali nikad nijedan nije proradio. Možda je loženo naročitim sužnjima, no ovi su imali i druge povlastice. Kao što su ih pojedinci imali u Mitrovici. Veza sa spoljnim svetom je kao i danas onemogućavana, ali, naravno, i ovde su poznati izuzeci. Vitez kralja Johna Plantageneta, potpisnika Magna Carte, napuštao je zatvor dva puta dnevno da vežba mačevanje, kao što će naš socijalistički vitez Moša Pijade iz Lepoglave biti izvođen da mala pejzaže.
Prednost je, kako se vidi, nekad na strani starih, drugi put modernih zatvora. Srednjovekovni su kraći, pogodniji za bekstvo, u svakom pogledu neizvesniji, neuređeniji, haotičniji, pa je robijaš u njihovoj neorganizovanosti mogao da potraži svoju šansu. Savremeni su bolje opremljeni, za duži život, ako vam je do njega stalo, pogodniji. Prednosti prvih mane su drugih, i obrnuto. Jedna kobna pojava je, uprkos razlikama, zajednička. Vreme je isto. Vreme i dosada. Kako je ubijano, vidi se po crtežima na zidovima Towera.
Nimalo drukčije nego danas.
Tragajući za izvorima povesti zatvorskog života na pragu modernih vremena, ne bih li uočio napredak što ga je renesansa obećavala, naišao sam na elizabetinsku knjigu pod raskošnim naslovom: The Counters’s Commonwealth or a voyage made to an infernal island discovered by many captains, seafaring man, gentlemen, merchants and other tradesmen
(Svet Countera ili plovidba do paklenog ostrva, što su ga otkrili mnogi kapetani, moreplovci, džentlmeni i trgovci). Pisao ju je oko 1620. neki William Fenner, a posvetio ju je svom zatočenju u londonskom zatvoru Counter u Wood Streetu. U to doba imao je grad, mimo državnog Towera i specijalističkog Bridewella, još četrnaest zatvora. Oni su se između sebe malo razlikovali.
Razlike su bile interne prirode i o njima nas Fenner iscrpno izveštava. Vaš status u tamnici nije zavisio od sadržaja krivice ili visine osude, nego od finansijskog položaja, odnosno spremnosti da potplatite nadzornike i ključare (u slengu se to zvalo garnish, napojnica, bakšiš). U zatvoru Counter bilo je tri smeštaja: Gospodarska strana, Viteško odeljenje i Rupa. Od trenutka ulaska, stalno ste nešto plaćali.
Ako ste mogli izabrati Gospodarsku odaju, plaćali ste ključaru napojnicu što vam je otvorio vrata, a potom što vam nije oduzeo kaput. Za jelo i piće mogli ste imati što god želite, uključujući najplemenitiji „claret”, ako ste, naravno, imali čime da ga platite. Ne samo obed već i bakšiš, koji je za svako jelo očekivan. (Pretpostavljalo se da ko „claret” pije, mora da ima nekog da mu vino sipa, pa je u cenu ulazio i kelner.)
U sobi-ćeliji mogli ste primati prijatelje na pijanku ili večernje kockanje, a zimi su vam postelju grejali bocama sa vrelom vodom. Nastupao je, nažalost, trenutak kada su se novčana sredstva, burnim zatvorskim životom, istanjila i prinudila vas na premeštaj u malo jeftinije ali neudobnije Viteško odeljenje. I tamo se najskromnija povlastica, od čaše vina do daška čistog vazduha, plaćala, ali ih je bilo manje dostupnih.
(Gozbe sa prijateljima morali ste zaboraviti.) Nastupa, najzad, čas kada, finansijski sasvim isceđeni, padate u pravi zatvor, Rupu, u koju je, uostalom, većina odlazila odmah s prijemnih vrata. U njoj niste ni na svom hlebu, jer novaca za njega nemate, niti na državnom, jer takav za vas nije predviđen. Živeli ste od milostinje, ako je ove bilo. Ako nije, umirali ste.
To nije nikakva novost, ni povod za zgražanje. Po zatvorima se umire i danas. Treba samo pratiti godišnje izveštaje Amnesty Internationala. Moglo bi se reći da se srazmerno stanovništvu, a blagodareći namernom izgladnjivanju političkih zatvorenika u nekim afroazijskim zemljama, i danas umire i više nego nekada. Istina je da je moderna država preuzela obavezu da hrani svoje zatvorenike, do tada na brizi boga, ali su tokom vremena neke od njih preuzele i obaveze za koje se nismo dogovorili.
No comments:
Post a Comment