Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Dospesmo tako do dva opšta sistema izdržavanja kazne lišenja slobode sa njihovim rekombinovanjem varijetetima, od kojih neki ne pripadaju ni jednom, ni drugom, već morbidnom izopačenju svakog ljudskog sistema. Prvi, separatni, nazvan je pensilvanijskim, drugi, kolektivni, irskim.
Po prvom robiju izdržavate u samici, po drugom u skupnoj sobi. Uzoran primer separatnog sistema jeste kaznionica u Cherry Hillu u Philadelphiji, otvorena 1829. Sedam kamenih blokova, u obliku paoka na točku, zrakasto se šire od kontrolne rotunde sa stražom. Duž njih se ređaju ćelije veličine 12x7½x16 stopa, svaka s hermetički izolovanim dvorištem za šetnju.
Samoća je zagarantovana, ali, priznaćemo, i izvesna privatnost. Ne zna se, međutim – zašto, u koju svrhu? Jer, privatnost, ako je sami ne birate, a naturena vas spušta na dno ponora potpune, eremitske usamljenosti, lišene i ljudi i boga, nije oslobođenje nego najcrnji teror. Da neutrališe samoću i pomogne zatvoreniku, ili eliminiše privatnost i zatvoreniku odmogne – kod profesionalnih humanista to nikad nije sasvim jasno – Jeremy Bentham je dezenirao panopticon, uzornu robijašnicu pensilvanijskog tipa, čiji je model Stateville u državi Illinois.
Rešetkom zatvorene samice nanizane su u krugu hale i suočene sa staklenom stražarskom rotundom u sredini. I sami ste i niste. Vidite saosuđenike. Možete s njima i razgovarati. Možete, naime, ako ste dovoljno vešti da vas ne uhvate ili dovoljno jaki da kaznu za prekršaj discipline podnesete. Ali je svake privatnosti nestalo. Kao na dlanu ste, i svaki je vaš pokret strogo nadziran.
Zatvor Auburn u New Yorku imao je samice sedam stopa dužine, tri i po širine, poređane duž obe strane koridora. Ako se za prosečnu dužinu ljudskog tela uzme mera od pet do šest stopa, a za širinu jedna i po, ovakva ćelija pre liči na nešto udobniji mrtvački sanduk nego na sobu za život.
Jedan od ranih primeraka zatvora separatnog sistema jeste Reading – mesto robijanja Oskara Wildea – izgrađen 1844. u obliku trospratnog krsta, kroz čije krake, od njegove proširene hijazme, na četiri strane, teče visokostropna šupljina centralnog hodnika s bočnim nizom ćelija-samica koje izlaze na uske galerije, povezane visećim mostovima.
Veličina ćelija je 13x7x10 stopa, pod od crvenih i crnih pločica, a zidovi od belo okrečene cigle. Vrata su od jakog drveta, ojačanog gvozdenim prečagama, sa staklenom špijunkom i pokretnim trapom (šuberom) za primanje hrane. Svetlost dolazi s dva uska, visoko postavljena i rešetkama zaštićena prozora. Veštačko osvetljenje je gasno.
Svaka ćelija ima bakarni umivaonik i podni WC, za koga moj informator, g. Peter Southerton, veli da „žalosno nedostaje većini modernih robijašnica”, uključujući i Sremsku Mitrovicu. Nameštaj se sastoji od stola, stolice, police i visećeg kreveta, kasnije zamenjenog podnim. Kućni dnevni red je, takođe, krajnje prost i ne obazire se, osim nedeljom i praznicima, ni na dan, ni na sezonu:
5.30 – Ustajanje službenika.
6.00 – Ustajanje zatvorenika. Oblačenje, nameštanje kreveta, pranje. Otključavanje da se očiste ćelije i koridori.
8.00 – Doručak.
9.00 – Skup u holu za inspekciju.
9.10 – Zvono za kapelu. Ženski zatvorenici ulaze na prednja vrata i stepeništem D krila; muški zatvorenici silaze s gornjih galerija.
10.00 – Povratak u ćelije na rad. Lekarski pregled prijavljenih.
12.00 – Ručak. Upravnikov obilazak ćelija.
12.30 – Nastavak rada. Zatvorenici po grupama imaju jednosatnu šetnju.
18.00 – Večera.
19.30 – Sakupljanje alata i građe za rad.
19.45 – Pripremanje zatvorenika za spavanje. Iznošenje odeće iz ćelije.
20.00 – Spavanje.
Irski sistem, premda se poreklom nadovezuje na rupe u zemlji, gde se ljudi spuštaju konopcima, kasnijeg je datuma i odslikava napredak u shvatanju svrhe kazne, ali u našoj interpretaciji, iz godine 1949, napredak postaje sumnjiv ako u sobu za deset ljudi strpate dve stotine i očekujete da im bude ugodno. Tvrdi se da je ovaj sistem posledica prosvećenosti. Ne sporim, samo se prosvećenost ovde sumnjivo podudara s težnjom za efikasnošću modernog društva. Ekonomičnost je sastavni deo efikasnosti, a kolektivan način izdržavanja kazne značajno smanjuje tamnički prostor po glavi osuđenika. Stoga je irski model u opštoj upotrebi u svim socijalističkim zemljama, gde je zatvorska populacija neuporedivo veća od one u demokratskim, a samice se koriste samo za ekskluzivne goste. Arhitektura kazamata ovog modela jednostavnija je od pensilvanijskog, no i ona ima svoje graditeljske bisere. Jedan među njima je Castrova La Cabana u havanskoj luci, koju su Španci podigli pre dvesta godina. Dvorište gleda na galeras, lučne galerije, s obe strane otvorene i zaštićene gvozdenim rešetkama.
Pa ipak, morfologija „oniričkog prostora ropstva” malo se od davnih dana promenila. Između rupe u zemlji, pokrivene izukrštanim deblima, u koju su protonarodi spuštali svoje krivce, i elegantne, sofisticirane ćelije gradskog zatvora u savremenom Stockholmu, gde je boja zidova prilagođena ličnom ukusu robijaša, a prostorija liči na sobe u vašoj kući, velika je razlika u pojedinostima, no nje je malo u onom bitnom – ograničenju slobode što ga podrazumeva. Zatvorske rupe dugo su pod zemljom ostale, podražavajući jamu u koju su braća bacila hebrejskog patrijarha Josifa i tako ustanovila, posle edena, drugi prototip biblijske tamnice. Podzemlje, u geografskoj i simboličnoj blizini pakla, nema sumnje, najprikladnije je mesto za ispaštanje grehova. Samo je eksplozija humane populacije, a s njom i delikvencije, mogla i morala izbaciti zatvore i na površinu zemlje. Dole se više, jednostavno, nije moglo stati. Zajedno sa civilizacijom, uvis, nebu, rastu i zatvori. Ali je paradoksalno da se upravo u našem veku, stoleću nebodera, njihov vertikalan rast kombinuje s horizontalnim širenjem, pa engleski koncentracioni logori iz Burskog rata, nemački lageri za uništenje i sibirski robijaški arhipelag, zatvorsku civilizaciju, ako postoji, vraćaju na same početke, kada su prvi ljudski sužnji, pod imenom ratnih zarobljenika, držani pod otvorenim nebom.
No comments:
Post a Comment