Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Mala enciklopedija balkanskog i srpskog tamnovanja
Srpske srednjovekovne hrisovulje (Đorđa Skopskog, Stefanovskog i Arhangelskog) i Dušanov zakonik lišenje slobode takođe predviđaju kao sankcije. „Da se veže u tamnicu i da se ne pusti prežde tri meseca, a tko li ga će prežde pustiti, da jest proklet.”
Mala kazna koja tek što ne odgovara današnjim prekršajnim sankcijama ne ukazuje, razume se, na tolerantnost ondašnjih krivičnih propisa, nego na njihovu strogost, jer je očevidno da se za dela vredna više od tri meseca tamnice dosuđuje teža telesna kazna ili smrt. U 19. čl. Dušanov zakonik određuje da se „kaluđer koji svrže rase, da se drži u tamnici dokle se obrati opet u poslušanije, i da se pedesta (batina)”.
Dužina utamničenja nije fiksirana. Svrzimantijaš čami u zatvoru dok se ne raskaje i ponovo navuče mantiju, a to nas podseća na praksu iz doba Informbiroa koja je, mimo svakog zakona, držala ljude na Golom otoku, sve dok se ne poprave, raskaju, sve, dakle, dok ponovo ne navuku svrgnutu pravovernu titoističku mantiju. Član 112 zanimljiv je s originalnog stava spram begunaca iz tamnice.
Danas se oni vraćaju na dosluženje roka, a bekstvo ili njegov pokušaj eliminiše svaku šansu za prevremeno pomilovanje. Prema Dušanovom zakoniku, begunac se oslobađa („Koji čovek uteče iz tamnice... da jest slobodan.”).
Na Balkanu je, u tom pogledu, kao i svakom, uostalom, posle jasnog i preglednog feudalnog doba, zavladala zbrka.
Prvi moderni srpski Krivični zakonik, što ga je posle 1804. radio prota Mateja Nenadović, a na osnovu Justinijanovog Kodeksa i tzv. Krmčije, nije znao za kaznu lišenja slobode. Ona je Karađorđevim Kriminalnim zakonikom uvedena 1807. (Iako smo bili siromašni, a zatvori su skupi, nismo dugo bez nje izdržali!)
Član 19: „Koj bi ubio neotice čoveka po dobrom ispitu da se osvedoče tome, aps pola godine u gvožđu i proče spram familije njegove, što sud donese ženi i deci plati.” Treći, iz 1860, predviđa robiju, zatočenje i zatvor. Robija se dosuđuje od dve do dvadeset godina, izdržava bez okova ili s njima, lakim od 2 kg i 560 gr, teškim od 5 kg i 120 gr.
Vezana je sa prisilnim radom u robijašnici ili van nje. Zatočenici, takođe od dve do dvadeset godina, nisu nosili okove, nisu morali da rade i mogli su, ako žele i za to imaju novaca, da se hrane o svom trošku. Zatvor za lakše prestupe, od 30 dana do pet godina, povlačio je prisilan rad u sopstvenoj struci, kojeg su oslobođeni jedino činovnici i sveštenici.
U Hrvatskoj je dugo primenjivano običajno pravo, izvedeno iz sudske prakse, genetički engleskom Common Law slično, ali bez njegove morfološke raznovrsnosti i doslednosti. Zatim je praktikovan austrijski krivični zakonik, a od godine 1906. irski (skupni) sistem izdržavanja kazni. No, i pre toga hrvatski su zatvori smatrani vrlo naprednim. Francuski je advokat Fernando Deport pisao, pun penološkog zanosa:
„Slika koju je o lepoglavskoj apsani izneo g. Rivijer takva je da svima Hrvatima treba da usadi želju da budu uhapšeni. To je prava idila. Vaspitavati se, dobro jesti, dobro spavati, imati dosta vazduha, šetati se” – sve same fundamentalne radnje – „nije li to sudbina dostojna zavisti?” Dragi Fernando, zaista?! Ovakvu odu tamnici, gde su i najsitniji prekršaji discipline kažnjavani strogim postom, tamnjačom, okovima i navlačenjem ludačke košulje, spevao je još samo, godinama kasnije i u amoku evropskog levičarstva, humanista Bernard Show, posle posete boljševičkim robijašnicama.
(„Dok u Engleskoj delinkvent ulazi u zatvor kao običan čovek a izlazi kao kriminalac, u Rusiji ulazi kao kriminalac a izlazi kao običan čovek...” Showu, međutim, ni ovaj paradoks nije dovoljan, pa užurbano dodaje: „...ako se uopšte uspe nagovoriti da izađe”.) Izvesnu nostalgiju opažamo i kod pisca knjige iz koje smo citate uzeli, osim za g. Showa, naravno, o kome u The Fellow Travellers govori David Caute.
To je g. dr Vidak Popović, izučeni penolog. Knjiga je njegova studija Sistem izvršenja kazni lišenja slobode u Jugoslaviji, koju je 1966. izdao Savez pravnika Jugoslavije, a za dalja obaveštenja o prirodi njegovih iskustava sa zatvorenim ljudima – za dodatne škole ništa ne velim.
Upoznao sam V. P. kad nije nosio titulu doktora. 1949. bio je šef islednika Udbe za Beograd, u crnom odelu i još duboko u revolucionarnoj praksi. Nije bio naročito poznat po akademskom interesu za isledni proces (za priznanja jeste), a koliko znam, ni za njegove usputne posledice. Glavna mu je briga bila zaštita revolucije od njenih neprijatelja. Tehnika, procedura, pogotovu pravna opravdanost zaštite sasvim sporedna.
Dva susreta s njim nisu se dobro završila. Na jednom sam dobio šamar, s drugog sam oteran u tamnjaču. To mi daje pravo da predložim drugi redosled u profesionalnom obrazovanju socijalističkih policajaca. Umesto da prvo u policiji rade, a potom stiču doktorate na temama kako u policiji valja raditi, bolje bi bilo da sa školom karijeru počnu.
Posle Ujedinjenja 1918. pa sve do 1930. važilo je na teritoriji Kraljevine Jugoslavije šest krivičnih zakonika, koji su, između ostalog, regulisali način izdržavanja kazne: u Srbiji Srpski kazneni iz 1860, očigledno dobar kada se nije morao menjati čitavih sedamdeset leta, u kojima je zemlja stekla nezavisnost, dobila nekoliko ratova i najzad se srećno ujedinila sa zapadnom braćom; u Crnoj Gori crnogorski krivični zakonik iz 1906; u Hrvatskoj i Slavoniji austrijski krivični zakonik iz 1852, još, dakle, savršeniji od srpskog; u Bosni i Hercegovini njegova mlađa varijanta iz 1879; a u Vojvodini ugarski kazneni propisi iz 1878.
Naš stručni izvor za domaća penološka pitanja g. Vidak Popović ne zadržava se dugo na sistematizaciji i tumačenju kaznenog sistema u bivšoj Jugoslaviji, naročito na nekim njegovim povoljnijim aspektima, premda je, zbog prirode materije, njih malo bilo. On im, naime, spori primenu, zbog „ustanovljenja posebnog režima prema članovima i simpatizerima Komunističke partije Jugoslavije...
Ova kategorija osuđenih lica stavljena je pod posebnu kontrolu s pojačanim obezbeđenjem”, što im je odnekud omogućilo organizovanje partijskog univerziteta na robiji i povremenih bekstava, „smanjena im je mogućnost međusobnih kontakata”, pogotovu kad su smešteni u zajedničke „političke” sobe, „i dodira sa spoljnim svetom”, pa su ovaj redovno obaveštavali o svom stanju i sve novim i novim prohtevima, „nisu im davane nikakve pogodnosti...”, osim, naravno, da ne rade i, zaludni, vreme troše na prevod knjiga pomoću kojih će oboriti ustavni poredak u zemlji i mene poslati na svoje mesto.
„Sve je to bilo u skladu s opštim stavom ondašnjih nenarodnih režima koji su u KPJ gledali svog glavnog neprijatelja...” Ne znam koliko treba verovati mom ocu, zapravo, da li više njemu ili vlastitim očima, ali on, i ne samo on, tvrdi da komunisti pre rata ni blizu nisu bili tako opasni kako su to posle rata predstavljali.
Svakako su posle rata bili vidno opasniji, ali zaboravlja se da je većina preostalih neprijatelja Jugoslavije, premda u zemlji jači (ustaše, na primer), čak i kada su se oslanjali na spoljnu ideološku braću (kao ustaše, opet), nisu iza sebe imali onako globalno rasprostranjenu, snažnu, organizovanu i disciplinovanu revolucionarnu zaveru. Ne znam ima li g. Vidak Popović i drugih vlastoručnih radova na ovom polju – ručne sam mu upoznao na Obilićevom vencu – ali ako nema, i ovaj mu je dovoljan za svaku naučnu fusnotu.
No comments:
Post a Comment