Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O belim mrljama tamničke antropopeje
Ma koliko se o zatvorima pisalo i štampalo uspomena bivših zatvorenika (uključujući i njihove nesrećnije dvojnike iz koncentracionih logora, pa u izvesnim slučajevima i ratne zarobljenike kad ih Haška konvencija nije dostojno štitila), još uvek su tamnice bele mrlje na kartografiji ove civilizacije. Još uvek više znamo o tajnama amazonskih „kišnih” prašuma nego o enigmi naših zatvora, više o plemenskim običajima australijskih Aboridžina nego o društvenim načelima po kojima žive zatvoreničke kolonije savremenog sveta.
U svakom slučaju, za prve se više zanimamo. Možda i stoga što od ozona iz prašume zavisimo, a čovek u zatvoru zavisi od nas. Elefantijazično uvećavanje soja „političkih zatvorenika” – pošto je dosta vremena utrošeno da se priznaju izvan radijusa opšteg kriminaliteta – provociralo je zapušten interes za okolnosti njihovog sudskog progona i prilike pod kojima posle presude žive, ako žive.
Pa i tada je ozbiljnija i trajnija pažnja obraćana na izvanredne koncentracione logore nego na redovne, regularne zatvore, kao da je sama regularnost drugih, njihova zasnovanost na pozitivnim zakonima zemlje, obezbeđivala političkim kažnjenicima dovoljnu pravnu zaštitu. U celini, međutim, polje interesa neizbežno je prošireno – blagodareći i privatnim inicijativama stečenim postepeno u masovne organizacije tipa Amnesty International – na sve delinkvente, a na teorijskom nivou na pitanje probitačnosti društvene kazne.
Nekada se problem ove probitačnosti nije postavljao. Iščupali ste krivcu oko, koje je on „bratu svojemu” iskopao, i niste se mnogo brinuli hoće li ga bol ili invaliditet sprečiti da mu iskopa i drugo. Ubicu ste ubijali, lišavajući sebe brige oko dileme hoće li kazna na njega vaspitno delovati. Kasnije smo se oko toga posvađali.
Retributivne i utilitarne teorije o kazni sasvim su stvar zamutile. Postalo je važno zašto oko čupamo. Da li da se osvetimo ili krivca upozorimo da se kopanjem tuđih očiju u budućnosti ne bavi? Da ga kaznimo ili preodgojimo?
Mi se, naravno, tim pitanjem nećemo baviti. Premda je revolucija velika društvena škola, drži ona, kao i svaka dobra škola, u jednoj ruci knjigu, u drugoj batinu. Nismo hteli da je učimo i pripala nam je batina. Da li je ona bila utilitarna ili retributivna, od malog je praktičnog značaja. Jednako je bolela ma kako zamišljena.
Tek posle Drugog svetskog rata, blagodareći iskustvima s nemačkim i sovjetskim koncentracionim logorima, Ujedinjeni narodi preduzimaju delimičnu kodifikaciju dopuštenih i nedopuštenih mera i postupaka prema zatvorenicima. Tome se posvećuje, između ostalih dokumenata:
No comments:
Post a Comment