Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Dugo i slavno žitije jedne robijašnice
Geometrijski simbol tamnice je stereometrijska predstava kocke. Svi su njeni drugi oblici iz ovog primarnog modela izvedeni. Stavite tu kocku u vreme koje je izgubilo pokretljivost, dobićete zatvor.
Svaki narod ima poneku ili nekoliko tamnica koje mu i sada žive u pamćenju, radile ili ne. Setimo se samo Marmetinske tamnice u Rimu. Ko čuo nije za Sing Sing, mesto konfinacije Ala Caponea, ili Alcatraz na jednoj hridini pacifičke obale Sjedinjenih Država? Ako ništa drugo, gledan je film Ptičar iz Alcatraza. (Uostalom, da filma i televizije nije, većina ljudi, pre nego što u njega dospe, zatvor ne bi ni upoznala.)
Čuli smo za Tower, u kome su dekapitovani kraljica Anne Boleyn, grof od Essexa i Thomas More, a pod čijim je krovom Sir Walter Raleigh napisao Istoriju sveta. Kasnije, za londonski Pentonwille, pušten u rad 1842. i još u punom pogonu, ili robijašnicu u močvarama Dartmoora, po kojima je plamenih čeljusti lutao krvoločni Baskervilski pas.
Carski Rusi su imali Petropavlovsku tvrđavu na Nevi, mesto zatočenja dekabrista, petraševaca, socijalrevolucionara i vlade Kerenskog, kao što su se njihovi boljševički naslednici ponosili Lubjankom i Butirkom (premda uglavnom kao istražnim zatvorima), dok su im prave kazamate, zbog sveobuhvatnog koncepta krivice, zamenjivali koncentracioni logori. Francuzi su imali Bastilleu, Consiergerie i Sante u Parizu, sa znamenitim i manje znamenitim sužnjima.
Fundamentalistički Iran čuven je po zatvoru Evin, a kubanski socijalističkog fundamentaliste Kastra po tamnici La Cabana. Pribrojmo letimičnom spisku i bizarni berlinski Spandau, u kome su Saveznici držali sedmoricu vođa Trećeg rajha i zaustavimo se. Spisak je podugačak.
Naše državne tamnice, potomci turske kule Nebojše, u kojoj je stradao grčki pesnik Rigas Fereos (Riga od Fere), graditeljsko su nasleđe predratnog, pa i austrougarskog policijskog nadahnuća, i, ako se izuzme Goli otok, posle prvobitne terorističke upotrebe prilagođen redovnoj kazamatskoj rutini, i nekoliko istražnih lokaliteta, među njima CZ-a (Centralnog zatvora) u Beogradu, blistavog čeda komunističkog robijaškog iskustva, naši projektanti nisu imali prilike da umetnički dar oprobaju na tamničkoj arhitekturi.
(Odmah su se latili pogrebne.) Za razliku od većeg dela zapadne Evrope, naše su tamnice vezane za gradove, što nas čuva optužbe za građansko licemerstvo. Mi, naime, i ne pokušavamo da svoju sramotu ćušnemo pod ćilim geografske zabiti. U Bosni je to Zenica, mada sam lepe priče čuo i o Tuzli. U Hrvatskoj su Gradiška i Lepoglava kraj Zagreba, čija je glavna zgrada u obliku zvezde građena od 1908. do 1914. po projektu slavnog penologa Johna Havelanda, a čiji je počasni zatvorenik bio Josip Broz. U Srbiji, naravno, Sremska Mitrovica, Požarevac, Niš.
Naša je najpoznatija tamnica svakako Sremska Mitrovica, pa je red da, pre nego što se u njoj nastanimo, upoznamo njenu dugu, slavnu povest i njen izgled.
Najpre sam mislio da se oslonim na sopstveno sećanje, no slučajno sam u zborniku časopisa Branič iz 1899. naišao na opis jedne posete Sremskoj Mitrovici, onda u austrougarskom Sremu, osoblja šabačkog Prvostepenog suda, iz pera Drag. N. Soldatovića, sudije Prvostepenog suda za grad Beograd.
Sudija je bio pun starinskog udivlenija prema penološkim dostignućima susedne nam Austrije, pa nisam odoleo da vas s Mitrovicom, uz izvesna lekovita skraćenja, upoznam kroz njegove oči, jer ćete moj, malo uzdržaniji pogled, a s njime i čuvstvo, dovoljno imati prilike da pratite:
„Zavod, na četvrt časa od varoši, izgrađen u sopstvenoj režiji (zidali su ga osuđenici, cigla, crep, vrata, prozori, sve je tu izrađeno), ima na raspoloženju 600 jutara zemljišta. Još od željezničke mitrovačke stanice vide se kolosalne zgrade ovog zavoda, opasane visokim zidom u kvadratu.
Na svakom ćošku od zida, a iznad njegove visine, sazidana je po jedna stražara u kojoj se uvek nalazi stražar, koji motri po dvorištu samog zavoda tako i izvan njega po ravnom, otvorenom polju, jer neposredno u blizini zavodskoj nema šume, već je prazan prostor da se na daleko može dogledati, te se u slučaju bekstva osuđenici nemaju gde ni blizu sakriti. U zavod se spolja ulazi kroz trospratnu zgradu, licem okrenutu zapadu u kojoj su smeštene kancelarije zavodskog osoblja.
Ta je zgrada jedini prolaz za ljude u zavod. Na njoj se vrata uvek zaključavaju. Kod vrata iznutra stoji ključar i kad koga pusti odmah ga sprovodi dežurnom starešini straže a ovaj ga upućuje upravniku ili dežurnom činovniku. Na donjem spratu ove zgrade, s desne strane ulaza, nalazi se dežurna straža i sobe za bertijonažu.” (Bertijonaža, u stvari – od franc. bertillonage – identifikacija u kriminalistici izvođena po antropometrijskoj metodi. Primedba B. P.)
„S leve strane nalaze se sobe za sastanke osuđenika sa familijama i poznanicima. Na gornjim spratovima smeštene su kancelarije – upravnikova, lekareva, sveštenikova i ostalog zavodskog osoblja.
Kad se koji osuđenik sprovede u zavod na izdržavanje kazne, onda ga prvo upišu u knjigu svih osuđenika gde dobija po redu dolaska numeru, koja mu zameni ime i prezime; zatim ga mere po težini, visini tela, dužini ruku, nogu, i uopšte zapisuju u njegovu rubriku sve karakterne osobine po pravilima bertijonaže, potom ga ošišaju i odvedu da se u zavodskom kupatilu okupa, pa mu onda navuku propisno osuđeničko odelo, i kad sve to izdrži još ga slikaju u više pozitura, pa ga odvedu u jednu od tamnica.
Najveći utisak na gledaoce ostavljaju samnice. Trospratna zgrada gde su smeštene blizu je uprave kroz koju se u zavod ulazi. Kad je i nju vratar otključao i nas unutra pustio, nismo mogli primetiti da je u njoj zatvorena i jedna živa duša. Vladala je potpuna grobna tišina, koju su presecali zvuci našeg i stražarevog hoda.
Zgrada je sazidana u duž. S jedne i druge strane poređane su ćelije, a kroz sredinu u celoj dužini nalazi se prazan prostor, od koga je na obema stranama, a ispred vrata od ćelija, ostavljen hodnik za prolazak, ograđen gvozdenim šipkama u visini do pola rasta čovečjeg. Iz jednog hodnika u drugi može se popreko ući samo, i to na prvom spratu, kroz jedan prolaz na sredini, koji je takođe ograđen šipkama, a na drugom i trećem preko mostova.
Krov zdanja, ukoliko leži nad hodnicima i praznim prostorom pokriven je staklom. U dužinu, s jedne i druge strane, na svakom spratu ima po 20 samnica, svega 120. Na vratima njihovim na sredini poveći je deo napravljen od gvožđa i samo se sa spoljne strane može spustiti. To je otvor kroz koji se daje osuđeniku hrana. Malo više sredine vrata, u visini rasta čovečjeg, rupica je kroz koju čuvar osuđenike kontroliše.
Samnice imaju u širinu kolika je dužina rasta čovečjeg, u dužinu za još polovinu više, a u visinu za dva i po puta čovečje dužine. U svakoj se nalazi krevet sa slamnjačom, jastukom i ćebetom, mali astal i u jednom malom dolanu pribor za svršavanje nužde. Svetlost u sobi dolazi kroz prozor koji stoji pod samim plafonom, izukrštan debelim šinama. Nekoliko samnica udešene su za strožije disciplinske krivice i zovu se tamnice.
U jednoj, kad se vrata zatvore, ni prst se pred okom ne može videti i vlada potpuna tama. Posle samnica pregledali smo odeljenje u kome kaznu izdržava više osuđenika zajedno. I ta je zgrada na tri sprata. U njoj ima soba u kojima pet osuđenika stanuje, obično majstora ili onih koji su se vrednoćom ili drugim čim odlikovali, a ima i velikih soba za četrdeset osuđenika. Kreveti su tankim zidom jedan od drugog razdvojeni.
Kroz sredinu sobe namešten je dugačak sto i pored njega klupe. Sa sobom stoji u vezi nužnik napravljen po najsavršenijoj sistemi, a na drugom kraju, u zasebnom odeljenju, nalaze se slavine od vodovoda. Osuđenici se dva puta dnevno puštaju u dvorište. Ono je posuto šljunkom, a na izvesnim mestima patosano je cigljom u obliku kruga. Po tim mestima osuđenici šetaju ćuteći jedan za drugim, po sat pre i posle podne.
Pošto smo pregledali samice i zajednička odeljenja, odveli su nas u zavodsku bolnicu. Ona je iste visine kao i ostale zgrade, a međutim je na dva sprata. U 1898. godini još crkva nije bila sagrađena” (u moje vreme pretvorena u Dom kulture) „bio je samo udaren temelj našim topčiderskim kamenom.
Perionica se nalazi u dugačkoj zgradi gde su smeštene mašinerije za proizvodnju elektriciteta i pare, a dalje je kujna, lebarnica i kupatilo. Parno kupatilo snabdeveno je tuševima. U zavodu se nalaze radionice: drvodeljska, kolarska, strugarska, tkačka, krojačka, užarska, obućarska i kovačka.” Pri kraju opisa nalazi se i opšti utisak: „Lepo je posmatrati kada osuđenici rade. Svaki žuri oko svog posla. Svaki ćuti i posluje.”
No comments:
Post a Comment