Pages

Wednesday, September 23, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 

 „Raduj se, mladiću, za mladosti svoje 
i nek te veseli srce dok si mlad, 
i hodi kud te srce tvoje vodi, 
i kud oči tvoje gledaju, al’ znaj 
da će te za sve to Bog na sud izvesti.” 
(Knjiga propovednikova, gl. 11, 9)

OSUĐENIK BROJ 14054 

Mitrovica nije za nas novost. Pa ipak, kapija pred koju smo dovedeni nije nam izgledala poznata, ista kao kada smo prvi put kroz nju prošli, velikodušno oslobođeni straha od streljanja. Bila je, u stvari, ista, ogromna, teška, imperijalna, ali je za nas pri drugom susretu imala drugo značenje. Prvog puta bila je tek privremen ulaz u nepoznat tamni vilajet robijaškog mimosveta.

Znali smo da ćemo kroz nju uskoro izaći, jer nas je čekao sud da nas ovamo, među mitrovačke zidove, u kavez ljudskog usavršavanja, i zvanično vrati. Sada nismo znali kada ćemo, hoćemo li uopšte izaći, ili će nas kroz nju izneti. Prvi put smo imali nadu. Sad smo i bez nje ostali. 0307grec
Besmo mrtvi, i u haljine bijele obučeni, kako propisuje Sveto pismo za Dan gnjeva.

Izvršena je primopredaja, prebrojani smo – to je najčešća, jedina, uostalom, intelektualna procedura na robiji – a zatim postrojeni u mračnom, htonskom holu prijemne zgrade. Ako je kapija ličila na gvozdena vrata užarenog Moloha u drevnoj Kartagini, ovo sumračno prazno, tiho predvorje podsećalo je na njegovo ždrelo, ohlađeno posle žrtvenih svetkovina.

Unaokolo su krstarili ravnodušni milicioneri, bezizrazni civili i ljudi siva, podbula, lakejski potuljena lica, u suroj robijaškoj odeći, i suviše urednoj, preterano održavanoj da priliči kažnjenicima. U rukama su nosili knjige, registre, papire, ulazili su i izlazili iz kancelarija, ne obraćajući pažnju na nas, niti bilo čime uvažavajući naše prisustvo.

Kasnije sam doznao da su to slobodnjaci, zatvorenici na lakšem režimu, za rad dodeljeni administraciji prijemnog odeljenja kazamata, naročita, privilegovana kasta razuđene robijaške socijalne hijerarhije, o kojoj će više reči biti u glavi „Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje”.

Naišao je dežmekast plavokos čovek i prošao pored skromnog stroja korakom pauna koji je malo doprinosio želji da bude krupan i korpulentan. Bio je to pomoćnik upravnika KP doma, poverenik Udbe.

Ne znam zašto je stao ispred mene. Bio sam najviši u grupi. Možda zato, možda slučajno. Gledali smo se u oči. I on je, kao policijski ministar Penezić, očekivao da ih spustim. Nisam hteo. Prišao mi je korak bliže, podigao svoje, mutne, vodnjikave, kao iz ritova ribnjaka izvučene, i rekao:

– Izbićemo mi tebi taj pogled iz očiju.

Shvatio sam da me nije baš sasvim slučajno izabrao. Mora da je bio u sviti koja je pratila Penezića, s proleća, pri obilasku Sremske Mitrovice i, duboko uvređen, prisustvovao mom ratu očiju s njim. Čuo je kako mi je taj policijski princ Nove Jugoslavije i njen kralj u Srbiji obećao da ću uskoro biti dva metra pod zemljom i kako sam mu, nesvestan čemu se izlažem, iz mladalačke osionosti više nego kuraži, odgovorio:

„Nisam znao da tako duboko sahranjujete svoje mrtve.” Penezić je to odmah zaboravio, mali pomoćnik nije. Penezić-Krcun je, uostalom, to i mogao zaboraviti, jer pre toga mnogo toga nije zaboravio. Mali, anonimni pomoćnik nije smeo zaboraviti, jer su položaji s kojih se tako nešto bez posledica sme zaboravljati bili od njega još daleko i do njih se u policijskoj službi moglo dospevati jedino – dobrim pamćenjem.

U svakom slučaju, ako je po početku suditi, on nije obećavao. Zauzvrat, uputio me je u prvu i najbitniju tajnu robijaškog preživljavanja, sasvim oprečnu pravilu što važi u tzv. slobodnoj civilizaciji.

No comments:

Post a Comment