Pages

Thursday, September 24, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 

Jedan od presudnih uslova vašem uspehu napolju, u civilizaciji utakmice, trke, agona, jeste da se nečim iz neodređene humane statističke mase izuzmete. Da budete uočeni, zapaženi, izdvojeni – vaše lične sposobnosti, osobni darovi, vrline, malo će značiti ako na njih ne skrenete pažnju. I ne samo s početka, dok su one u tami anonimnosti. Morate se stalno isticati, uvek na prste propinjati, uvek se iz ubitačne, nivelirajuće antropoidne opštosti izdvajati.

Ova vas nužnost pretvara u živu robu kojoj je, da bi se dobro prodavala, neophodno danonoćno da sija u izlogu, neprestano pred očima javnosti da bude. Samoreklamiranje tako postaje nezaobilazan conditio sine qua non građanskom prosperitetu. Na robiji vas takvo isticanje odvodi u nevolju. Uslov preživljavanja, kao najvišeg dostupnog oblika tamničkog prosperiteta, tamo je neuočljivost.

Da se postići može, rekao bih nevidljivost. (Koju je savetovao i primenjivao moj guru.) Potonuće u sivi, blagosloveni, muljeviti zaštitnički Zlatan prosek čovečnosti, koji vas na slobodi čini ništavnim i pretvara u statističku vrednost, značajnu jedino ako joj se pribroje druge anonimne brojke – ovde vas brani. Ovde niste samo broj, ovde je najbolje broj i biti.

Bez imena, lika, osobina. Matematička veličina koja se da zanemariti i koju uprave kazniona redovno zanemaruju. A od uprave zanemaren biti najveća je privilegija koje se na robiji možete domoći.

U tom je smislu moja robijaška karijera počela na najgori mogući način. Bio sam zapažen. socrates
Iako sam ovo prvo Zlatno pravilo robijaškog ponašanja i umom i preko kože dobro naučio, nikako mi nije uspevalo da ga se držim. U presudnim časovima, uvek, naravno, u nevreme, pravio sam mahom besmislene gestove, ispravljajući najbeznačajnije sitne okuke jedne ionako krive socijalističke pravne Drine, besmislene, dakle, po sebi i u smislu neke realne koristi, gestove koji su me upadljivo izdvajali iz anonimne mase robijaša, jedine bezbedne sredine, i selekcionirali za pedagoške poduke administracije.


Poneki put bih, začudo, olako prolazio. Sklon sam bio da retke, sporadične, redovno polovične uspehe protumačim razložnošću mojih zahteva ili primedbi. Više u takve razloge ne verujem. Pre će biti da su oni u svojoj epskoj blesavosti zbunjivali tamničare, ostavljajući ih u nedoumici jesam li ludački opasan ili tek bezopasan ludak.

Najpre smo u prijemnoj kancelariji uprave dali podatke, zavedeni u tamnički protokol i, mesto imena, koje smo tamo na deset do osamnaest godina deponovali, dobili matični broj.

U II knjizi Godina koje su pojeli skakavci, u poglavlju „Miholjsko leto naše mladosti“, načinio sam grešku. Rekao sam da je moj prvi mitrovački broj bio 3345. Bio je – 14054. (Dokaz su prva pisma iz Mitrovice.) Kasnije se menjao. Postajao je sve manji ukoliko sam duže robijao. Njegovo opadanje je posledica težnje vlasti da sakrije stvaran broj osuđenika, a i da ga u svakom danom trenutku učini manjim od postojećeg.

Spočetka su po kazamatima brojevi bili registarski, pa se prema njima još nekako i mogla utvrditi zatvorenička populacija neke robijašnice. Kasnije su zamenjeni matičnim. Zatvorenici koji su puštani ili umirali ustupali su brojeve novodošavšim. Sudeći po njima, paradoksalno, broj se robijaša smanjivao upravo onda kada je bivao sve veći. Paradoks je matematički, nije politički.

Politički je prirodno u raju imati što manje onih koji nisu za rajski život. Zamena registarskog broja, dobijanog po redu dolaska, matičnim, doveo je u Mitrovici do mistične igre nagađanja, vezane za tamničku Numerologiju. Numerologija je, na slobodi, jedan od metoda hiromantije. Ostala je to, malo uprošćena, i u zatvoru.

Svaki je matični broj u svojoj kombinaciji cifara sadržao sudbinu nosioca. Nosioci broja, kažnjenici, menjali su se, a sudbina je ostajala ista ili slična. Tako se, barem, verovalo. Zato su osuđenici nastojali da saznaju kome su njihovi brojevi ranije pripadali i kakvu su sudbinu prethodni vlasnici imali. Bila je to naša vavilonska tombola.

Razmena ličnog imena i prezimena za neutralan broj uvek prati bizarno osećanje oštećenja integriteta. Čini vam se da ste time izgubili više nego što stvarno gubite. Jer, ako bez predrasuda o ovoj denominaciji mislite, videćete da o vama broj ne kaže ništa manje od imena, ma kako originalno zvučalo. Na ime ste se navikli, na broj umesto imena niste. To je sve.

Uostalom, količina podataka što smo ih dali, njihova sadržina, mera u kojoj smo u tim generalijama kao nezavisne, samosvojne, samobitne ličnosti zastupljeni, beše toliko mala, i uopšte, obim informacija što je potreban da se neko od slobodnog čoveka preobrazi u sužnja toliko je uvredljivo beznačajan, da među njima baš za imenom žaliti nema nikakvog smisla.

U protokol me je zavodio slobodnjak. Bio je prvi kojeg sam upoznao. Kad je završio, viknuo je „Sledeći!”, ali ja se nisam pomerio. Pogađate i zašto? Ako ste me kroz dve prethodne knjige upoznali, verujem da pogađate. Naravno, imao sam, kao i obično, protokolarnu primedbu.

– Šta čekaš? – upitao je. Držao se važno. Nešto od harizme vlasti za koju je radio senčilo je i njega.

Pokazao sam na protokol.
– Jedna rubrika je ostala prazna.
– Biće još petnaest godina – rekao je zlobno.
Shvatio sam da je predviđena za datum otpuštanja.

– A može i ranije.
– Kako? – Ako umreš.
Planuo sam:
– Nemam nameru da im učinim to zadovoljstvo.
Mračno me je pogledao:
– Oni će ga učiniti tebi.

Robijaški humor nije s vedre strane. Njegov model je američkog pionirskog tipa. (Žena se kupa. Neko zvoni. Žena dovikuje da je u kupatilu. Glas saopštava da joj je sina pregazio parni valjak. Ona odgovara: „O. K. Provucite ga ispod vrata.”) Zatvorska šala nema za svrhu da vas razveseli, nego na zbilju pripremi.

Sledio je pretres stvari i lični pregled. Obavljao se u susednoj, potpuno praznoj odaji, na daskama koje su smrdele po loju i prašnjavim kolekcionarskim starudijama pokolenja robijaša. Enormna količina buržoaskih potrepština i irelevancija što smo ih, uredno spakovane, dovukli iz svojih građanskih predrasuda učinila je milicionere nestrpljivim.

Bez ikakvog poštovanja prema privatnom vlasništvu, s prezirom koji su i napolju demonstrirali u svojim zakonskim dekretima, rovali su po našim stvarima, tražeći zabranjene. Nisu ih našli. Ni lični pregled nije doveo do nekog otkrića. Već smo desetak meseci u zatvoru i u opštim crtama znamo šta treba kriti. I šta i kako.

Oduzima nam se hrana, a meke stvari izdvajaju za dezinfekciju. I nas će oprati i dezinfikovati. Kao da smo kliconoše opasne infektivne bolesti, kao da je svet napolju, svet slobode, kužan, pa zatvor od njegovih zaraza valja štititi. Ali kada vas budu otpuštali, raskuživati vas neće. Izaći ćete napolje takav (nikakav) kakav ste.

No comments:

Post a Comment