Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Rani dani ili inicijacija
Na redu je šišanje do glave, najneprijatnija epizoda tehničke procedure vašeg pretvaranja od čoveka u drugo, niže biće, od građanina u robijaša. Doživeo sam je samo dva puta, 1941, na Cetinju, kad sam pošao u I razred gimnazije ,i 1943, na selu, kad sam, plivajući u mesnoj olimpijskoj kaljuzi zvanoj Vikaja, dobio šugu. I nijednom njene posledice ne behu trajne.
Od obrijane glave, koju je za prvoškolce propisalo kraljevsko Ministarstvo prosvete, spasao me je 1941. svetski rat. Od one iz 1943, koju je propisala dečačka glupost, neki crn, smrdljiv, a lekovit sapun.
Činjenica da vas zatvorski berberi ne smatraju vrednim pažnje – zatvor, naime, svodi međusobne obzirnosti na najelementarnije, najrudimentarnije nužnosti zajedničkog života – a da su im alatke ličile pre na minijaturna zarđala rala za oranje nego na mašine za šišanje, proceduru ne čini lakšom. (S nostalgijom sam se sećao našeg islednika P. S., takođe berberina, koji je samo o nama mislio.)
Nakon toga jedni drugima izgledamo glupo. Iako nam je glava postala manja, sve što je na njoj bilo nesrazmerno veliko postaje sada još veće i uočljivije. Meni rastu uši i nos, a oči se šire. Pretvaram se u crtež na kraju pesmice: „Crta, crta, crtica – gotova je glavica!”
Odvode nas na kupanje, naše se stvari odnose na dezinfekciju. Kupatilo, nalik gasnim komorama Auschwitza, funkcioniše, kao i po svim zatvorima, na nepredvidljiv, hirovit način. Kad vam treba voda, nema je. Kad ste se preko nasapunjanog tela obukli, ona pljušti. Kad čekate hladnu, šuri vas vrela. Kad toplu hoćete, zasipa vas ledom. Ali to nije poenta događaja. Neupotrebljivost kupatila tiče se uprave Mitrovice. Nas se tiče činjenica da je to prvo veliko pranje posle deset meseci zatvora.
Ni sad ne znam da li nam je na Obilićevom vencu, Adi Ciganliji, Beloj Crkvi, prvoj Sremskoj Mitrovici, kupanje ikad ponuđeno. Ne tvrdim da nije. Možda i jeste, ali ja se ponudom nisam koristio. U ono vreme nisam ljubio vodu, premda bih voleo da mogu reći kako sam kupanje odbio da bih na sebi, kao poslednju građansku uspomenu, zadržao svu prljavštinu bivšeg „dekadentnog života”.
Prvi put vidimo kako izgledamo goli. Ja sam i onda sveden na crtež tušem – prostu liniju, komplikovanu s nekoliko bočnih krivulja.
Dodeljuju nam robijašku odeću. Sive je, svetlomišje boje, kakvoće grubog okupacijskog sukna i tako dezenirana da nas samo ona – zanemarivši sve drugo – pretvara u poluljudska čudovišta, kojima preventivna izolacija od civilizovanog socijalističkog sveta već i po izgledu sledi. Sastoji se od bluze, pantalona, cokula i kape. Kapa je okrugla, plitka kao šerpenja. Cokule su teške, tesne ili prevelike.
Bluza i pantalone prekratki ili preširoki. Probamo ponuđene uzorke. Trampimo se da odeću prilagodimo svojim građanskim proporcijama. Još negujemo stare standarde. Želimo i kao poluljudi privlačno da izgledamo. Hrpa garderobe za izbor, nažalost, nije velika, ali kombinacije su beskonačne. A milicionerima se žuri.
Njima se na početku uvek žuri. Na kraju i oni podležu puževskom robijaškom tempu. Nalazim podobne cipele, podnošljivo odgovarajuću bluzu. Pantalone ostaju jadno prekratke, kapa prevelika. Ličim na cirkuskog klovna. Crta, crta, crtica – i odozgo kapica. Ravnodušno se mirim sa stanjem.
Kasnije ću shvatiti značaj spoljnog izgleda čak i na robiji, njegovu lekovitu ulogu u održavanju samopouzdanja, bez kojeg nemate izgleda da se ovde sačuvate. Duševnom propadanju uvek je prethodilo zanemarivanje izgleda i lične higijene, a sledilo mu telesno raspadanje.
Nagoveštaj bliske smrti javljao se prvo na odeći, tek potom u očima robijaških „muslimana”, kako su zatočenici po nemačkim logorima zvali poremećene drugove, lišene volje za životom. Usput sam razumeo zašto su se britanski istraživači i usred prašume presvlačili za večeru, a predratni bankroti se, baš kad im je najteže, oblačili kao da su na vrhuncu kreditnih sposobnosti.
Posredi, kod Engleza, nije obmana tigrova ili, kod bankrota, eventualnih zajmodavaca, obmana, dakle, drugih. Obmanjivali su sebe. Bez samoobmane ni te druge ne behu kadri da u pogledu svog finansijskog stanja prevare. Stoga ću na robiji, strože nego na slobodi, održavati ličnu higijenu, redovno se brijati i parfimisati, pod slamaricom peglati pantalone i kad god mogu odeću za prikladniju menjati.
Kad se presvukosmo, nije trebalo da se u ogledalo pogledamo – nije ga, uostalom, ni bilo – znali smo da u ovih poslednjih nekoliko minuta, dok smo garderobu menjali, konačno postasmo novi ljudi. Zasad, naravno, samo spoljnim izgledom. Unutrašnje promene doći će s godinama što nas čekaju. Socijalizam je obećavao da će nas sve pretvoriti u nove ljude, ljude novog kova.
No, za to je trebalo i truda i vremena. Pa i malo sreće. S nama mu je išlo najlakše. Dovoljno je bilo da nas obrije do glave, ugura u sive zatvoreničke vreće, i zalepi nam umesto imena broj, i mi smo novim ljudima već postali. Daleko pre drugih građana koji će morati čekati kristalizaciju ideje u praksi, a povrh svega, još i lično učestvovati u svom metamorfozisu u roba.
No comments:
Post a Comment