Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Rani dani ili inicijacija
Protokol je nalagao da budemo predstavljeni upravniku KP doma. Tada, a i dosta dugo posle 1949, Sremskom je Mitrovicom upravljao drug Milenović. Drug, naravno, za slobodne građane, za drugove. Za nas, kažnjenike, narodne neprijatelje i domaće izrode, bio je, prema prećutnim proleterskim običajima, gospodin.
Nikad se nisam prestao diviti ovom paradoksu. U komunističkoj terminologiji gospodin je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen je proleterskom rečju – drug, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom građanin. Na slobodi, 1948, gospode više nije bilo.
Nešto se zadržalo po zapadnim diplomatskim predstavništvima, među inostranim izveštačima i posetiocima Jugoslavije. I ovde, u socijalističkom zatvoru. Nigde u dokumentima Ministarstva unutrašnjih poslova nisam našao propis koji bi takvo oslovljavanje zatvorskih službenika izričito naređivao. Otkud, onda, ono? Iz kakvog je podsvesnog vilajeta osećanja niže vrednosti pobedničke klase dospelo?
Razumeo bih zahtev da stražare i službenike oslovljavamo sa „građanine”, jer drugovi svakako niti smo bili, niti smo i jedni i drugi želeli da budemo (mada je njihov proklamovani penološki cilj bio da drugove od nas naprave), ali tu žeđ za gospodstvom, koje se u međuvremenu prezire, nisam shvatao
U kancelariji je za hrastovim, izrezbarenim pisaćim stolom, musolinijevski arogantnih razmera, za koji sam kasnije saznao da je izdeljan u stolarskoj radionici Mitrovice, sedeo dežmekast, podgojen čovek, podbulog, žutičavog lica, svetlosmeđe, retke kose i praznog komatoznog pogleda. (Uopšte ne garantujem da je tako izgledao. Ni on, ni njegov sto. Tako sam ih ja video.)
Prazan, skoro kadaveričan pogled nije bio obeležje samo upravnikovih očiju. Ako se izuzmu oči veterana zatvorske Udbe, uvek agilne, budne, sumnjičave, oštre kao sečivo mača, stalno na poslu uočavanja narodnih neprijatelja, oči svih ostalih pripadnika upravne hijerarhije, ključara, službenika, civila i vojnih lica podjednako behu bez pravog, živog pogleda, zastrte maglenim mrtvačkim pokrovom monotonije i rutine u kojoj se na robiji živi.
Razlika između zatvorenika i onih što nad njima bdiju, posle izvesnog broja zajedničkih godina, osim u odeći i privilegijama, više se ne zapaža.
Kraj stola, sa strane, stajao je njegov pomoćnik, onaj što mi je obećao izbijanje pogleda iz očiju. Njegovo prisustvo davalo je susretu krupniji značaj od protokolarnog. Pitanje je bilo – šta uraditi? Zadržati pogled što ga je onoliko uzbudio, i tako sačuvati dostojanstvo, ili ga za ovu naročitu priliku (samo za nju?) ublažiti, malo od samodostojanstva izgubiti, ali zauzvrat izbeći neizvesne provokacije i izvesne neprilike, da mi se možda taj pogled negde u budućoj tmini robijanja metodično izbija.
Preležana istraga već me je naučila racionisanju svojih postupaka. I da je mudrije odreći se gospodstva i ne čistiti klozete od govana, nego kao njihov redovni čistač na tom gospodstvu insistirati. Ako raspolažete s manje vojske od neprijatelja, a još vam je i slabije naoružana, ne možete braniti sve frontove. Tada ćete na svima izgubiti i ostati bez ikakve odbrane kad se otvori presudni.
Morate izabrati. Gde ćete se odupreti, gde taktički povući. U istrazi je takav izbor lakši. Presudni se front otvara čim vas prvi put u islednikovu kancelariju uvedu. On vam je jasan od početka. Sve što se događa gore, po ćelijama, sporedno je. Vaše držanje gore na tavanu ni u šta se ne računa kad siđete dole u podrum. Prostor pada je dole.
Gore vas svaki kompromis za taj pad priprema (i samo u tom smislu je prostor pada i gore, u vašim razmišljanjima šta dole da radite), ali do njega obavezno ne dovodi ako su vaša popuštanja kućnom redu pa i neregularnim prohtevima ključara sračunata na konzervaciju energije za prave bitke s policijom. Na robiji sve to nije tako jasno. Broj je frontova toliki i toliko su slični jedan drugom da je odlučujući za početnika neuočljiv.
Neuočljiv dok ne shvati bitnu razliku između istrage i izdržavanja kazne, iako oba procesa obuhvataju zatvor. U istrazi je, pa i na sudu, cilj što manje biti kriv. Na robiji se pitanje krivice uopšte ne postavlja. Možete slobodno biti nevini, stanje vam se neće promeniti, ako i gore ne postane. I to upravo zato što ste nevini i za usrani položaj u nekoj krivici ne nalazite ni izvinjenje, ni opravdanje, ni odštetu. Na robiji je jedini cilj – preživeti. A to znači s upravom što manje posla imati.
Ne sećam se prvog razgovora s Milenovićem. Verovatno se odnosio na pitanje „šta mi je sve ovo trebalo?” – zagonetka što je sve naše istražne partnere istrajno mučila, pa su, kako kad, njome ili šamarima, započinjali poznanstvo s nama, a od vremena do vremena joj se i vraćali. Na takva pitanja, koja su davala zamaha mojim nazadnim građanskim raspoloženjima a logici kontrarevolucije širom otvarala put, u početku sam spremno i elaborirano odgovarao.
Objašnjavao sam nužnost borbe protiv komunista istom povesnom dijalektikom kojom su komunisti objašnjavali svoju istorijsku nužnost i dijalektičku neizbežnost komunizma. Nisam daleko dospevao – nužnosti ponekad bole – pa sam odustao i otada odgovarao stupidnim sleganjem ramena, kao da ne znam. Ne znam šta mi je ovo trebalo, skoro da ne znam ni kako sam ovamo dospeo.
Pamtim nastojanje da znameniti pogled borca za ljudske slobode pripitomim. Tome sam se zadatku toliko podredio da nisam video kada je pomoćnik, kome su moji faktički napori bili posvećeni, iz kancelarije izašao. Zastideo sam se. Pogledu htedoh povratiti oštrinu, sebi samopoštovanje. Bilo je kasno. Upravnik je završio sa mnom, a milicioner me izveo u hodnik.
Stao sam i upiljio se u njega pogledom namenjenim Milenoviću i njegovom malom pomoćniku. Uzvratio mi ga je začuđeno:
– Šta me gledaš, marvo! Marš u karantin!
No comments:
Post a Comment